Одлазак Александра Саше Петрова. Иако Рус по пореклу, био је већи Србин од многих Срба

Иако по пореклу Рус, био је већи Србин од многих Срба. Његов идентитет није био двојан: као што је био велики Србин, био је и велики Рус и у тај мост, у тај тај лук између две културе неуморно је и до самог краја убацивао нову арматуру, каже поводом одласка књижевника Александра Саше Петрова његов пријатељ, песник Гојко Ђого.

О одласку једног од најдражих саучесника у сопственом књижевном животу, Ђого каже да је наша култура изгубила човека ванредне ерудиције и енергије. И пре свега храбрости толике да га чак ни моћни Брежњев није могао зауставити у походу на књижевну истину.

Брежњев тражио од Тита да заустави „тог белогардејца“

„Саша је веома често комуницирао са руским савременим писцима, сретао се са њима, гостовао у Русији. Говорило се да је, када је објавио велику двотомну антологију руске поезије 1971. године у Просвети, Брежњев интервенисао код Тита лично, тражећи од њега да забрани књигу ‘тог белогардејца‘. Саша ми је причао да је он то касније и проверавао и да је то доиста тачно“, открива Ђого.

То што је међу нашим савременицима било мало људи попут Петрова, Ђого поткрепљује уверењем да је у тој личности било нечег ренесансног: бавио се готово сви књижевним жанровима, улазио у спорове у култури, најчешће о књижевности.

„Био је ангажовани интелектуалац. То се најбоље показало у оним бурном годинама између ‘80-их и “90-их, када је био председник УКС и када су те полемике на крају једне епохе и на почетку друге биле веома живе. Иза њега ће остати велика празнина, будући да је он такорећи последњи од књижевних критичара и теоретичара књижевности са којима су и сама књижевност и тумачење подигнути на нови, виши ниво“, каже Ђого.

Он подсећа да је уз Петрова као изванредног зналца књижевних теорија и модерних струјања у књижевности ишао читав низ млађих критичара, окупљених око Института за књижевност и листова и часописа које је он уређивао.

Александaр Сашa Петров

© Фото : Спутњику уступио Војислав Данилов, Вечерње новости

Бранио књижевност и у вуненим временима

„Петров је био покретач и главни уредник ‘Књижевне историје‘, у време када се цела културна и књижевна атмосфера формирала око ‘Књижевне речи‘ и ‘Књижевних новина‘ и око институција културе као што су Дом омладине, СКЦ и делимично Коларац. Тада сам био уредник књижевног програма у Дому омладине, и знам када је и како ко од њих улазио на књижевну сцену. Саша је био један од највреднијих и део те водеће групе, заједно са Ђорђијем Вуковићем и Љубишом Јеремићем.“

Он не заборавља ни како је Петров и у оним „вуненим временима“ бранио и Ђога и његову књигу. Како је бранио – књижевност.

„То је био прворазредни храбар чин. Био је међу оним ретким који су се огласили у то време. Саша је објавио тај свој текст о мојој књизи 10. септембра 1981. године у ‘Књижевној речи‘, неколико дана пре наставка мог суђења које је било 16. или 17. септембра. Тај се афирмативни текст о ‘Вуненим временима‘ појавио пре него што је завршено прво суђење. Зна се да сам тада осуђен на две године, али је мени његов текст знатно помогао у одбрани, као и текст Наде Поповић и Јовице Аћина… Та два три текста на неки начин су бацила друкчију врсту светла на ту књигу и ту кампању која се била разбуктала и коју нису зауставили, али је јесу осветлили са неке друге стране. Саша је у свему томе учествовао бранећи књижевност, мене, али и све оне који су тада могли мало да се ослободе страха, да се осврну иза себе и виде да је у тој врсти процеса литература, иако су писци излазили рањени, увек била победник“, сећа се Ђого.

Он подсећа да је Петров јединствен и по томе што је у биографији спојио Русију, Србију и Америку, али и по томе што су главне карактеристике тог споја биле правдољубивост и родољубивост.

Открио Дучићеве песме за које се није знало да постоје

„Поред тога што је био један од покретача иницијативе да се Дучићеви земни остаци врате у његову родну земљу, Саша је у ‘Американском србобрану‘ открио и неколико Дучићевих песама за које уопште нисмо знали да постоје. Пронашао их је и уз коментаре објавио у једној књижици. Захваљујући њему те су песме као додатак ушле у Дучићева Сабрана дела у шест томова које је својевремено објавио „Рад“.

Александaр Сашa Петров

© Фото : Спутњику уступио Војислав Данилов, Вечерње новости

О томе да је реч о непоновљивом књижевном зналцу, нарочито када је о поезији реч, најбоље сведоче снага двотомне антологије руске поезије која је, према Ђоговом мишљењу, променила на неки начин слику и представу о савременој руској поезији, нарочито оној насталој после другог светског рата.

„За један део те руске поезије који се није уклапао у соцреализам и који је остајао по страни, Саша је био више него праведан, више него далековид па је у своју књигу уврстио знатан број тих песника – Јевтушенка, Ахмадулину, Вознесенског, Окуџаву… Готово сви су гостовали у Београду, Саша је био њихов непосредни преводилац и то је заиста било незаборавно“, подсећа Ђого.

У процепу између две књижевности – српске и руске

На питање да ли је Петров као аутор 11 збирки поезије, четири романа, 12 научних монографија, пет антологија (о преводима и уредничком раду у часописима да не говоримо) био препознат у српској култури и да ли га је та култура на прави начин наградила, Гојко Ђого нема дилему:

„Као песник Саша Петров је остао у процепу између српске и руске књижевности, и није добио заслужену цену. Многи су га пре свега третирали као изванредног тумача . Али, Саша је иза себе оставио грандиозно дело, али оно није довољно видљиво. Нису се појавила његова сабрана дела и мислим да је то посао који би издавачи морали да ураде“, каже наш саговорник.

У жељи да објасни колико Петрова до последњег дана није напустила та препознатљива енергија, Ђого открива како је у последњем разговору, само неколико дана пре смрти, Петров говорио о свом тексту посвећеном Попи.

„Пре само месец дана написао је текст на неки начин симболичног наслова ‘Васко Попа, песнички почетак и животни крај‘. На крају тог текста Саша каже да је пожелео да парафразира почетне стихове Попине песме ‘Одлазак‘. Васко каже: ‘Нисам више ту/ с места се нисам померио/ али ту више нисам‘. А Саша парафразира: ‘Нисам више ту/ с места сам се померио/ али ту и даље јесам‘. Преминуо је у петак, у ноћ, око 10 сати, а у уторак ми се јављао и казао да није још добио ‘Књижевне новине‘ у којима је требало да буде објављен тај текст. Био се тек вратио из болнице, рекао ми је да су му лекари казали да они више немају ту шта да раде и да је сада све у божјим рукама… И да се сваки тренутак можемо растати. Али он је успео и да ми преприча цео свој текст о Попи, нестрпљив да га угледа у ‘Књижевним новинама‘… За ту енергију и храброст често смо у шали говорили да то може да има само неки луди Рус и да то код Срба не бива. Наравно, то је била само шала, али да је био такав човек – у то нема сумње. Сада се преселио на небеса, нека му Господ отвори рајско насеље.“