Успешно сте се регистровали!
Молимо вас, улогујте се путем линка који вам је послат на
Застава Србије - Sputnik Србија, 1920
СРБИЈА
Најновије вести, анализе и занимљивости из Србије

Рођена земљо, јеси ли знала: како је настао мит о партизанским Термопилима

Кадињача - Sputnik Србија, 1920, 29.11.2021
Пратите нас
Битка на Кадињачи, у којој је бранећи Ужице од надмоћнијег непријатеља изгинуо читав Раднички батаљон, заузела је у партизанској митологији место које у античкој има битка на Термопилима.
Иако број погинулих партизана на Кадињачи сто пута превазилази број погинулих Немаца, иако отпор Радничког батаљона није зауставио немачко напредовање према Ужицу, то не умањује њихов јуначки допринос и жртву, каже историчар Предраг Марковић за Спутњик, поводом 80. годишњице битке на Кадињачи.

Мит о Кадињачи као мит о партизанским Термопилима

Та битка постала је први мит Народноослободилачке борбе, који може да се пореди са митом о Термопилској бици – јер, пред надмоћнијим непријатељем налазила се мала група бораца решених да се не повуку и да до задњег пруже отпор.
Тог 29. новембра 1941, Ужичка република, прва слободна територија у покореној Европи која је била већа од територије Белгије, била је на издисају под притиском немачких дивизија, од којих су неке чак повучене са Источног фронта. А Раднички батаљон био је одређен да покуша да заустави Немце да уђу у Ужице – сви борци су изгинули. – погинуло је 233 борца, укључујући команданта Андрију Ђуровића, команданта Ужичког одреда Душана Јерковића и политичког комесара Посавског одреда Бору Марковића. Немци, насупрот томе, имали су два погинула и једног рањеног.
„Не заборавимо да се ту углавном радило о шегртима. У Радничком батаљону, неколико бораца су мајстори и старији, остало су деца који су дали животе за одбрану своје републике. То што нису убили више Немаца, зар им то треба замерити“, пита се Марковић.
Том жртвом, Раднички батаљон је ушао у мит. А стварању мита, додаје наш саговорник, помогла је и уметност. Као што је Десанка Максимовић опевала масакр у Крагујевцу, тако је Славко Вукосављевић опевао Кадињачу, додаје он.
„Велика песма је кодификовала Кадињачу као митско место нашег сећања“, каже Марковић.
У послератном периоду Кадињача је била представљана као морална победа, што и јесте била – узвишени морални чин, додаје он.
„Хероизам није ствар која може да се измери неким учинком; хероизам је спремност на највишу жртву“, закључује Марковић.

Мит о Кадињачи – мит о жртвовању за будућност југословенских народа

Мит о Кадињачи почео је да се ствара још за време рата, каже историчар Љубодраг Димић.
„Оног момента када је та жртва пала, несумњиво да је партизански покрет имао потребу да осмисли мит о Кадињачи, мит о жртвама, мит о жртвовању за будућност југословенских народа“, објашњава он.
Учвршћивању мита о Кадињачи допринели су и сами Немци, који су мртво тело Душана Јерковића донели у Ужице, где су га на ломачи спалили. Међутим, пошто га нису претресли, две бомбе у његовим џеповима су експлодирале. На симболичан начин, Јерковић се и мртав борио против окупатора.
Након што су немачке трупе ушле у Ужице, партизани се повлаче у Санџак, па у Босну, где бива формирана Прва пролетерска бригада. Пролетерске бригаде носиле су славу изгинулих на Кадињачи, каже Димић.
„Тако се тај мит, са главнином партизанских снага пренео у БиХ и стигао до Бихаћа, а на неки начин нашао је своје место као жртва за будућност отаџбине и у одлукама које ће бити доношене током 1942, 1943, било да се ради о Фочанским и Крајинским прописима, било да је у питању прво или друго заседање АВНОЈ-а. У сваком случају, све ће то постати део једне митологије покрета који је 1945. ступио на власт и као такво формираће свест бројних генерација које су се школовали у годинама после 1945“, наводи он.
У послератној југословенској митологији, битка на Кадињачи заузимала је посебно место – поема Славка Вукосављевића опевала је хероизам бораца, школски програми, без обзира да ли се радило о историји или неком другом друштвеном предмету, Кадињачу су стављали у сам врх важних догађаја везаних за Народноослободилачки покрет.
На крају, и само место на коме се неравноправна битка између немачких дивизија и партизана одиграла, постало је место ходочашћа и обавезно у свим програмима ђачких екскурзија. Томе је допринео и спомен комплекс који је, од скромне костурнице изграђене 1952, 1979. израстао у комплекс који се састојао из три целине – амфитеатар Ужичке републике, алеју Радничког батаљона и висораван слободе.
Све вести
0
Да бисте учествовали у дискусији
извршите ауторизацију или регистрацију
loader
Ћаскање
Заголовок открываемого материала