Библиотека Бате Стојковића доступна јавности

По први пут је јавности постала доступна библиотека глумца Данила Бате Стојковића (1934 – 2002) у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу Адлигат. Стотинак књига са посветама приказане су на изложби „Балкански шпијун, професионалац, геније глумишта Данило Бата Стојковић“.

„Приближава се двадесета годишњица смрти, 60 година од како је постао члан ансамбла Атељеа 212, 65 година од како је први пут изашао на сцену ЈДП-а. Ове важни јубилеји долазе за неколико месеци, а случајно се догодило да ми управо сада набавимо најзначајнији део библиотеке једног од најпознатијих српских позоришних, телевизијских и филмских глумаца“, каже Виктор Лазић, председник Адлигата.

Скоро стотину књига са посветама су срце невелике, али пробране библиотеке, а оне причају и сведоче о Батиним интересовањима, пријатељствима и успешним представама, пошто је нарочито велики број књига добио после маестралних извођења појединих дела у Атељеу 212, као и по добијању Октобарске награде. Нарочито су значајне посвете Драгослава Михаиловића на првим издањима, укључујући прво издање књиге „Кад су цветале тикве“, те посвете Борислава Михаиловића Михиза и Мире Траиловић, саопштено је из Адлигата.

У оквиру библиотеке налазе се и прве Батине глумачке награде, исписане на књигама које је Данило Бата Стојковић добио почетком педесетих година, као средњошколац и студент.

Ту су и поруке исписане руком Дејана Медаковића, Милована Данојлића, Матије Бећковића, Душка Ковачевића, Љубомира Симовића, Вука Вуча, Миће Поповића, Мила Глигоријевића, Виде Огњеновић.... Целе једне генерације истакнутих интелектуалаца и осведочених љубитеља позоришне и филмске уметности.

„Обрадовала ме је ова изложба. Познавао сам целу породицу Стојковић. Бата је волео књиге и писце... Обично се мисли да од глумца ништа не остаје. А испоставља се да у њима све претраје и да све васкрсава. Сваки гест, сваки покрет, свака гримаса... Бата је био глумац 24 сата и он је мислио да штагод радите, да и ви глумите“, рекао је Матија Бећковић, који је свечано отворио изложбу и одржао пригодну беседу – подсећање на породицу Стојковић.

На свечаном отварању изложбе која ће бити приказана у Адлигату до 27. 12, говорили су још Владан Бајчета, научни сарадник Института за књижевност који је причао о пријатељству Михиза и Бате и значају Михизових посвета и белешки у књигама из ове библиотеке, као и Мирјана Вуисић, супруга Павла Вуисића, која је чак и учествовала на снимањима заједно са Батом и поделила неколико анегдота из тог периода.

„Непроцењиве су посвете аутора на тим књигама, из којих ће се у будућности проналазити грађа за историју културног живота престонице у двадесетом веку, нарочито књижевности и позоришне уметности“, каже Бајчета.

„Све више великих српских глумаца окупљено је у Адлигату и то нам је изузетно драго. Започело је са Павлом Вуисићем, Иваном Бекјаревим, Ружицом Сокић, а сада се на диван начин наставља“, каже Виктор Лазић и додаје да је ова изложба први пут приказана током Дана српске културе у Темишвару прошле недеље на Минисајму српске књиге.

„Тиме смо хтели да подржимо значајан пројекат српске мањине у Румунији. У Адлигату ће бити отворена до 27. 12, а затим ће бити пресељена у Инђију, где ће бити стално смештена дужи временски период“, каже Лазић.

Најзначајнија књига у изложеној збирци свакако је „Дервиш и смрт“ Меше Селимовића, и то примерак на основу којег је Михиз урадио драматизацију, који је препун његових ознака и бележака. Поштовање и пријатељство две породице биле толико велики, да Михиз, у једној од више посвета, пише како је он заправо „четврти Алексин син“, чиме се ставља у положај Батиног брата.

Поред велике везе са Драгославом Михаиловићем и Михизом, може се приметити да је Бата волео Ериха Коша, Павла Флоренског, Петера Хандкеа и Сола Белоуа.

И Матија Бећковић у посвети написаној Стојковићу каже да себе сматра његовим братом, тако да, на првом издању „Међе вука манитога“ давне 1976 пише: „млађем буразеру мог старијег буразера“, а мисли на Жику Стојковића, неправедно заборављеног, изузетно значајног културног делатника, које је био Батин старији брат. Тај човек је, истакао је Бећковић на отварању, после рата први приредио и објавио сабрана дела Јована Дучића, те Боре Станковића, Слободана Јовановића и значајна издања многих других великана. Део Жикине библиотеке, као и библиотеке Олге Стојковић, Батине супруге, такође се налазе у фонду који је преузео Адлигат.

На књизи Душана Ковачевића „Била једном једна земља“ Батин пријатељ и сарадник са којим је остварио највеће домете, каже: „...једна прича о једној земљи, која је умрла пре нас“.

На књизи „Отисак“, Жика Стојковић свом брату и снахи пише: „ово чудо од хартије, најнормалнији дани, у ова окупацијска, оскудацијска времена - са препоруком да није за читање, већ за чување (злу не требало), са поштовањем и загрљајем, Живорад, 1996“.

„Закључили смо из посвета да је Бата изузетно волео књижевност, лепо написану реч и да је сваки слободан моменат користио како би упијао нова дела. Књиге су за Бату биле отац позоришта, јер без квалитетне књижевности, нема ни квалитетног позоришног дела“, каже Милица Стојковић, која је уз Виктора Лазића ауторка изложбе и пропратног каталога.