Живе машине: Велико откриће које мења будућност — хоће ли ксеноботи кренути у биолошки рат

Минијатурни биолошки роботи, ксеноботи који се сами крећу, али и размножавају, могу да направе револуцију у свету науке, посебно у фармакологији. Живе машине могле би саме да дођу до органа, успут штитећи лек, да се саме програмирају и испусте га на циљано место. Теоретски, могу да буду искоришћени и као биолошко оружје.

Овако за Спутњик велико откриће научника у Америци, размножавање ксенобота, коментарише доктор молекуларне биологије Бранка Ракић из развојно-истраживачког Института за вештачку интелигенцију у Новом Саду.

Ова млада научница докторирала је у Бечу на области епигенетика, бавила се токсикологијом у фармацеутској индустрији. Радила је и у консултантској компанији која је пружала услуге истраживачким центрима у САД, па јој пројекат минијатурних биолошких робота није непознат.

Ракићева каже да ксеноботе у суштини не можемо да назовемо постојећим терминима, јер заправо нису живи организми, али нису до краја ни роботи, зато их дефинише као „живе машине“.

Ксеноботи — велико научно откриће

Она објашњава да се праве од ћелија изолованих из ембрионе жабе. То су врло мале ћелије, пречника милиметар, а научници у Америци сада су успели да их споје. У једном ксеноботу налази се, каже, од 500 до хиљаду живих ћелија.

Ксеноботи, минијатурни живи роботи

© Фото : Youtube/New Scientist/Printscreen

„То су ембрионске ћелије, од њих могу да настану најразличитије ћелије у нашем организму, од њих настаје кожа, срце, кости. Научници који су дошли до открића раде на њима микрооперације, спајају их. На почетку, у моменту спајања, формирања тих структура, били су сферични, а касније су рачунари, вештачка интелигенција, рекли да је много бољи облик бубрега, Пекмена. Како су их спојили, ћелије су спонтано почеле да се трансформишу, то је природно, када дођу у контакт са ваздухом и другим материјама око њих. Један део ћелија се трансформисао у ћелије коже, које су дале структуру организму, а други су срчане ћелије које су омогућиле пулсирање, њихово кретање“, објашњава Ракићева.

Како се крећу биолошке машине

Она додаје да се минијатурне биолошке машине крећу линеарно и кружно, испитују околину и имају животни век који није тачно дефинисан, али је у студији назначено да би ако се користе у фармацеутској индустрији, могле да живе седам дана, а затим би се деградирале.

Наша саговорница додаје да ова идеја није нова у фармацији, а пројекат се генерално зове „циљано испоручивање лекова“. Лек је најважније довести на тачно место деловања, што боље циљате ткиво, бржа је и већа могућност излечења, односно, мања доза лека, па и његова токсичност, штетно деловање на друге органе.

Исто важи и за вакцину, она мора добро да се „намести“ да не штети организму, већ да ради тачно на месту где треба да делује.

„Замислите систем као што су ксеноботи у облику бубрега, који притом имају и неки џепић у који се смести тај лек, они могу циљано да се транспортују до неког органа и фактички — они да вам дају лек. Притом се разграђују после седам дана и нису нимало штетни за људски организам. Што боље циљано дајемо терапију, већи је њен успех. Исто важи и за вакцину, пошто и код ње морамо да заштитимо одређени молекул, да се у међувремену не деградира, треба га такође што ефикасније довести до места где ће изазвати имунолошку реакцију антитела.“

Као сакупљачи лего коцки

Ракићева додаје да научници сада покушавају да што боље моделују ове минијатурне биолошке машине, да би имале што већу ефикасност. За сада је важно што су нашли начин да се, условно речено, репродукују, јер, не треба заборавити, ипак нису у потпуности живи организми.

„Неко од колега их је упоредио са сакупљачем лего коцки који прави нове лего коцке. Они иду и скупљају преостале стем ћелије, спајају их у нови организам, на исти начин на који су они створени, на који су их научници направили“, каже Ракићева и додаје да је откриће велик искорак, али и да је само решење достављања лека на циљано место вероватно још далеко.

Увек постоји опасност…

Коментаришући критике да „живи роботи“ могу да буду искоришћени као биолошко оружје, а јавност је узбунила чињеница да је пројекат делимично финансирала ДАРПА, агенција америчког Министарства одбране за напредне истраживачке пројекте, наша саговорница каже да у науци увек постоји опасност.

Др Бранка Ракић, Институт за вештачку интелигенцију

© Фото : Спутњику уступила Бранка Ракић

Она подсећа да је идеја нуклеарне енергије у старту била идеја чисте енергије која неће загађивати, а искоришћена је за прављење нуклеарне бомбе. Додаје да би зао ум свашта могао да смисли на основу кретања и размножавања ксенобота, све до свемирских патогена који ће нападати организам.

„На токсиколошким конференцијама на којима сам била, увек је била присутна и америчка одбрана, научни центар америчке војске, уз објашњење да они раде на превенцији напада биолошким оружјем, а не за развој биолошког оружја. Е сад, шта се тамо ради, то ми не знамо, али зато постоји регулатива. Морамо да верујемо и морамо да тражимо регулативе за све. Не треба да кочимо развој науке из страха. Треба да је подржимо, уз строге регулативе, да знамо које су границе“, каже наша саговорница из Института за вештачку интелигенцију.

Она додаје да управо због опасности, у оваквим пројектима треба да учествују људи из свих сфера науке, укључујући и социологе. На срећу, каже, систем је направљен тако да су научници углавном људи који имају племените идеје, тим послом се не баве да би стварали милионе, већ због општег добра.