Шта дела настала од пада Берлинског зида до данас откривају о Словенима

Историја, транзиција и утопија чине тријаду савремене књижевности словенских народа – од Срба, преко Македонаца, Словенаца, Словака, до Руса. Словенски народи су с једне стране оптерећени историјом, а с друге суочени с транзицијом, што се одражава и на књижевност Балкана и у Источне Европе, каже за Спутњик издавач Гојко Божовић.

Петнаест година едиције „Сто словенских романа“

Пре петнаест година Форум словенских култура из Словеније покренуо је амбициозан међународни пројекат „Сто словенских романа“, који је читаоцима на великом словенском простору пружио могућност да се упознају с књижевним дометима сродних народа, насталим након пада Берлинског зида.

У пројекат је укључена и издавачка кућа „Архипелаг“из Београда, која је до сада на српском језику објавила 18 романа, од дела руских писаца Људмиле Улицке, Романа Сенчина, Олге Славникове и Алексеја Слаповског, преко словеначких и македонских аутора као што су Драго Јанчар и Јани Вирко или Гоце Смилевски и Димитар Башевски, све до бројних писаца из Словачке, Бугарске и других словенских земаља.

Од историје, преко транзиције, до (анти)утопије

Према речима Гојка Божовића, главног уредника „Архипелага“, на основу досадашњег искуства у превођењу и објављивању дела у едицији „Сто словенских романа“, може се закључити да је савремена словенска проза у поетичком смислу веома разноврсна и да чини саставни део европског романа.

Оно што дела словенских писаца на одређени начин издваја јесте избор тема које се грубо могу поделити на преиспитивање бурне прошлости, суочавање с туробном садашњицом и размишљање о могућој будућности.

„Нестандардно велики број књига у избору едиције 'Сто словенских романа' бави се питањима историје, од оне најдаље која се граничи с епом и митом, до историје Првог и Другог светског рата и модерне историје. Словенски народи су оптерећени историјом, а то се одражава и на књижевност“, уочава Гојко Божовић.

Главни уредник "Архипелага" Гојко Божовић

© Архипелаг

Друга велика тема савременог словенског романа, према његовим речима, јесте друштво у транзицији.

„Тај друштвени роман представља наслеђе великих романа 19. и 20. века у готово свакој словенској земљи, где је књижевност у недостатку других институција настојала да буде глас друштва и колектива, да замени институте који би требало да анализирају ситуацију. Књижевност је била нека врста критичке свести о савременој ситуацији“, објашњава Гојко Божовић.

Засебну категорију унутар друштвеног романа чини транзициони роман, који одражава специфично искуство кроз које пролазе све словенске културе.

„Трећа велика тема која се јавља јесте утопија у различитим облицима - као утопија, антиутопија, дистопија. То је посебно изражено у руском роману, код аутора као што су Олга Славникова или Дмитриј Биков, али на позитивне и негативне утопије наилазимо и у словачким или словеначким романима. Тако настаје временска тријада – превише историје у животу словенских народа, потом суочавање с друштвеном ситуацијом, а пошто је она доста компликована, потреба за утопијама“, закључује Гојко Божовић.

Пад Берлинског зида – културна прекретница у словенском свету

Едиција „Сто словенских романа“ замишљена је тако да свака земља која је укључена у пројекат прави свој национални избор дела која ће бити преведена на друге словенске језике. Основни циљ пројекта јесте стварање репрезентативне, антологијске едиције која представља најбоље романе написане у словенском свету и успостављање књижевне сарадње сродних култура.

Гојко Божовић напомиње да је пад Берлинског зида узет као временска граница зато што је почетком деведесетих година прошлог века почела да опада до тада врло широка и богата размена унутар словенских култура.

„Као што знамо, неке словенске земље су се распале мирно, неке у крви грађанских ратова, али је у свакој од њих промењен друштвени, политички и економски поредак, из социјализма и комунизма су прешле у капитализам, а највећи број њих још није изашао из транзиције. У том периоду је настало неколико генерација нових писаца које су остали непознати другим словенским књижевним срединама, углавном због друштвених и политичких околности у тим државама“, наводи Божовић.

Транзиција као заједничко искуство словенских народа

Наш саговорник истиче да је међу писцима чија су дела преведена на српски у оквиру едиције „Сто словенских романа“ несумњиво најпопуларнија Људмила Улицка, која је већини читалаца позната и од раније.

„Када је реч о руској књижевности, ту је Роман Сенчин, чији је роман 'Подручје за потапање'изазвао велико интересовање читалаца и читав низ критичких приказа, као и Алексеј Слаповски, аутор романа 'Први, други долазак', писац који се због своје црнохуморне слике руске транзиције може назвати новим Хармсом руске књижевности“, напомиње Божовић.

Међу романима који су објаљени на српском језику Божовић посебно препоручује дело бугарске ауторке Здравке Јефтимове „Четвртак“, веома упечатљиву слику друштва у транзицији.

„Већина аутора политиколошких расправа или социолошких студија о транзицији на истоку Европе слаже се да је свака транзиција прича за себе и да су њихови резултати и токови неупоредиви. Међутим, када читамо романе у овој едицији, видимо да слика те транзиције уопште није тако различита, и да се словенaчка, српска, хрватска, македонска, словачка и руска транзиција у много чему поклапају и да доносе слична искуства. То можемо видети управо у врхунским примерима друштвеног романа, као што су 'Први, други долазак' Алексеја Слаповског, 'Четвртак' Здравке Јефтимове или 'Последње Сергејево искушење' Јанија Вирка“, оцењује Гојко Божовић.

Савремени српски роман у словенском свету

Наш саговорник напомиње да су међу романима српских аутора посебно интересовање издавача у другим словенским земљама изазвала дела „Лагум“ Светлане Велмар Јанковић, који је након македонског и руског недавно преведен и на словеначки језик, затим „Опроштајни дар“ Владимира Тасића, објављен у већини словенских земаља, као и „Мадонин накит“ Ласла Блашковића, који је доживео словачко, словеначко и руско издање, а преведен је и на енглески.

Роман Горана Петровића „Ситничарница Код срећне руке“ објављен је у словеначком, македонском и руском издању, „Кућа мртвих мириса“ Виде Огњеновић је преведена на руски и македонски, док је роман Радослава Петковића „Судбина и коментари“ објављен у Словенији и треба да се појави у Русији.

„Српски писци су до сада имали доста лепу рецепцију, не само да излазе књиге него се о њима и говори и пише. Један од циљева ове едиције јесте да буде препорука за превођење на друге језике који нису нужно словенски. Едиција је препозната као нека врста нескривене препоруке за превођење, тако да су многи издавачи у Немачкој, Француској и другим земљама неке од ових романа превели на своје језике“, напомиње Божовић.