Успешно сте се регистровали!
Молимо вас, улогујте се путем линка који вам је послат на
 - Sputnik Србија, 1920
РУСИЈА
Најновије вести, анализе и занимљивости из Русије и Заједнице независних држава

Како су тројица председника за једну ноћ пропила државу /видео/

© Sputnik / Юрий ИвановРуски председник Борис Николајевич Јељцин, председник Врховног совјета Белорусије Станислав Шушкевич и председник Украјине Леонид Кравчук након потписивања споразума о стварању ЗНД у Беловешкој пушчи.
Руски председник Борис Николајевич Јељцин, председник Врховног совјета Белорусије Станислав Шушкевич и председник Украјине Леонид Кравчук након потписивања споразума о стварању ЗНД у Беловешкој пушчи. - Sputnik Србија, 1920, 19.12.2021
Пратите нас
Борис Јељцин, Станислав Шушкевич и Леонид Кравчук, председници Русије, Белорусије и Украјине, састали су се 8. децембра 1991. у Беловешкој пушчи како би решили питања везана за нафту и гас. Уместо тога, они су у удобној белоруској државној резиденцији организовали пијанку на којој су „пропили“ СССР.
Тако и данас, после 30 година, мисли већина грађана бивше империје, додајући да су три председника учинила злочин и да за то треба да одговарају.
О састанку на коме је донета одлука у којој је децидирано писало: „Констатујемо да Савез ССР као субјекат међународног права и геополитичка реалност престаје да постоји“ и о муњевитом распаду државе које је уследило, написано је на стотине књига, снимљене су десетине документарних филмова. И сви се слажу — СССР је био у колапсу. Цене нафте пале су на шест долара за барел (тренутно кошта око 80), продавнице су биле потпуно празне, гомиле гладних људи лутале су улицама, пљачкале ако су имале шта, из провинције су возовима стизали други гладни људи уверени да се у престоници још увек може наћи храна. Улицама Риге, Виљнуса Тбилисија, Москве патролирали су тенкови. Милионски кредити које је држава узимала топили су се у рекордном року...

Погрешно изабрани лек

Али нису сви уверени да је лек за све то био распад државе. Напротив, мишљења су крајње различита. Борис Јељцин је рекао својевремено „Росијској газети“ да је био свестан огромне одговорности, али да је „управо та свест захтевала брза, ефикасна и прецизна решења, пре него што крене незаустављиви процес, пре него што центрипетални покрети скупе такву снагу да више ништа не можемо да учинимо“.
Процес распада почео је 1989. године када су „народни фронтови“ Летоније, Литваније и Естоније затражили независност. За њима су кренуле и разне друштвене организације других савезних република и низа аутономних покрајина. Када је 12. јуна 1990. године Савез народних депутата Русије донео резолуцију о државном суверенитету Русије, коначно је стављена тачка на заједничку државу. Покушај Михаила Горбачова да савезни договор претвори у конфедеративни неславно је завршен. Било је јасно да после изјава републичких елита да њихови народи желе да живе одвојено од Москве, заједничка држава може да се сачува само уз велико проливање крви, на шта Горбачов није био спреман. Истина, крв се и те како проливала у Карабаху, Абхазији, Јужној Осетији, Придњестровљу, Таџикистану и Чеченији, али би тај списак био далеко дужи да није било споразума у Беловешкој пушчи, а држава би се у сваком случају распала.
Ипак, и дан-данас је много оних који сматрају да је неспособност и жеља за влашћу неколицине неприкосновених политичара сахранила земљу која је имала моћну економију и несавладиву армију, али да Горбачов није умео брзо да реформише огромну земљу и пронађе нови начин за њен опстанак.

Три грешке Михаила Горбачова

С тим мишљењем ће се суштински сложити и сам Горбачов, који никако не прихвата кривицу за распад државе, али допушта да је направио и неке грешке.

У разговору који смо водили поводом двадесетогодишњице распада државе, рекао ми је да је закаснио с реформом Комунистичке партије Совјетског Савеза па се реформа претворила у „антиперестројку“.

„То је апсолутно било могуће урадити. Био је моменат 1990. када сам наступио на Пленуму и рекао да одлазим с положаја генералног секретара. Устао сам и отишао. ЦК се тада поделио — више од 100 људи се тада уписао у поклонике Горбачова. Требало је ићи до краја, а мене су наговорили да се вратим.“
И друго, грешка настала је због касног реаговања, сматра последњи председник Совјетског Савеза:
„Закаснили смо с реформом СССР-а. Ипак, била су потписана два споразума о децентрализацији. А онда су Перестројку срушили пучисти. Сви су се ујединили и у Беловешкој пушчи се просто договорили да СССР више не постоји. Зато сматрам да је у томе моја одговорност само морална. Сви смо веровали да је Совјетски Савез — заувек. А он је просто — нестао!“
Ипак, убеђен је да је највећа грешка што није обезбедио тржиште робом.
„Та грешка је била тешка, а могла се исправити у ходу — празне полице у продавницама. Приходи људи су нагло порасли и притисак на тржиште је био велики, удвостручио се у односу на ранији период. Ми смо тада трошили 105 милијарди за војску. Могли смо да узмемо 15-20 милијарди из војног буџета, не би се ни осетило, а смањили бисмо напетост.“
Управо та несташица свега и свачега била је почетак губљења популарности Михаила Горбачова, која је касније довела до краха реформи.

Шта ће рећи историја

Па ипак, он и данас сматра да ће га историја памтити као позитивну личност:

„Упркос томе што ме оптужују за распад СССР-а, за рушење Варшавског пакта, за узурпацију власти у Политбироу, за спорост а истовремено и за шок-терапију, данас могу да кажем да је Перестројка успела. Тоталитаризам је заувек нестао. Земља се никад више не може вратити у стање у каквом је била до реформе.“

Долазак Јељцина на власт био је логична последица свега тога — народ је био гладан, плате су добијали у лонцима, аутомобилским гумама, свему и свачему, само не у новцу. А ако би се дошло до новца, није имало шта да се купи. Горе није могло бити. А Јељцин је бацио у лице Горбачову све понижење народа. Сву његову љутњу и разочарање. Зато је дочекан као спасилац. Нису му замерали ни пуцање у парламент, јер им се чинило да је то почетак излаза из беде.
А беда је тек долазила. Огромно богатство огромне земље разграбили су амерички и домаћи бандити. Отимали су се и убијали међусобно. Само у Москви је било на десетине наручених убистава дневно! Села су умирала. У буквалном смислу речи — од глади!

И Путин је био дивљи таксиста

Научници, официри, професори једва су преживљавали радећи као физички радници, ако би се дочепали некаквог старог аутомобила били су срећни, јер су могли да раде као дивљи таксисти. Недавно је и руски председник испричао да је вративши се из Дрездена, где је радио као обавештајац, остао без посла и морао да издржава породицу управо зарађујући као дивљи таксиста.
Тешко је данас одредити правог кривца у историји краха совјетске империје. Сигурно је тачно да је Јељцинова улога у свему томе била најважнија, јер без његовог учешћа не би могло бити никаквог договора. Али било би крајње неукусно оптужити једног човека да је срушио било коју империју и то једним потезом пера! Али да није било тог потписа, да је, како се ових дана неко у шали присетио, пао низ степенице беловешке даче, кад се пред само потписивање спотакао идући низ степенице, да га није задржао Шушкевич који је ишао испред њега, ко зна каква би била даља судбина Совјетског Савеза!
СССР нико није задржао. Он је пао, а да се није нашао нико, ни међу политичким лидерима, ни у народу, ко би макар покушао да га брани. Три човека су села, договорила се и објавила — држава више не постоји. А 240 милиона људи је ћутало.
Запад је искористио све плодове Перестројке, али није ишао даље. Није помогао да се Русија до краја реформише, већ су просто уживали у победи.
Погледајте и целу Спутњикову емисију „Љубинка Милинчић: Мој поглед на Русију“:
Све вести
0
Прво нова обавештењаПрво стара обавештења
loader
Да бисте учествовали у дискусији
извршите ауторизацију или регистрацију
loader
Ћаскање
Заголовок открываемого материала