Није ни сањао да пише свој последњи текст

У болници је до последњег тренутка био наднет над својим текстом који је припремао за зборник о поезији Мирослава Максимовића и настанку збирке „Бол“. Концентрисан и замишљен над тим болом, писао је текст не сањајући да ће бити последњи, каже о одласку Александра Јовановића др Светлана Шеатовић.

Одлазак професора, критичара и историчара књижевности Александра Јовановића једна је од најнеочекиванијих вести за многе књижевне посленике који су сарађујући с њим знали о каквој је непресушној животној енергији.

За Светлану Шеатовић, научну саветницу у Институту за књижевност, овај врхунски критичар и историчар српске књижевности и пре свега изузетан познавалац српске поезије, био је непоколебљиви оптимиста.

„И српска култура и наука и високо образовање изгубило је пуно одласком Александра Јовановића. Био је то човек који је имао изузетна знања пре свега из области књижевности, али с друге стране и знања из једног дубоког познавања значаја и науке и очувања нашег идентитета и српске културе. Као дугогодишњи сарадник професора Јовановића могу да кажем да је био од оних људи од којих сте увек могли да тражите помоћ и ако ништа друго увек је ту била топла реч. А бити истовремено врхунски научник и човек велика је реткост“, каже Светлана Шеатовић.

Говорећи о критичарском рукопису и личном печату професора Јовановића, она као две кључне речи истиче оно на што је и сам Јовановић волео да сведе своја тумачења: ерудиција и емоција.

„Та ерудиција и емоција биле су истински спој у његовом тумачењу. Аца Јовановић није био поборник само одређених књижевних теорија, већ неко ко је интегрално разумевао књижевни текст, али никада није заборављао да иза тог књижевног текста стоји песничко, људско лице.“

О наслову последње Јовановићеве књиге „О светлости старијој од несреће“, зборнику есеја о српској поезији и кутлури, Шеатовићева каже да је унеколико и пророчки.

„Ту светлост и тај оптимизам је он сам живео и уносио у књиге. Тај последњи наслов је на неки начин пророчки јер представља ту неку светлост, енергију. Чула сам се с њим дан пред операцију, био је пун планова, као неко ко је у пролазу у болници, питао ме је `Шта радимо у априлу`… То је та енергија, невероватна за човека од 72 године. Са истим жаром је износио и своје критичарске ставове, који су за многе деловали оштро, али ту никад није било компромиса. Била је само та светлост, чак и тамо где је било несреће“, подсећа Светлана Шеатовић.

Био је, додаје наш саговорница, особа за коју смо најмање мислили да ће нас напустити.

„Последњих неколико година је радио као да се негде журио, као неко пред ким нема довољно времена.“

У све што је радио Александар Јовановић уносио је и једно истинско родољубље, афирмишући увек вредности српске културе, књижевности, песништва…

„Професор Јовановић је аутор „Антологије српске родољубиве поезије“, потом поезије о првом светском рату… Увек је и са најбољим намерана стајао на позицијама онога што припада српској култури и српском идентитету и то без икаквог калкулантства. Био је увек спреман да стане и то брани, без обзира на све могуће последице.“

За Јовановићевог дугогодишњег колегу и пријатеља, проф др Јована Делића, остаје жал што Јовановић није успео да заврши своју животну књигу – о Ивану В. Лалићу, песнику који је, како каже делић, био њихова заједничка критичарска и песничка љубав.

„ Ацу познајем четрдесетак година, сарађивали смо још од времена када је уређивао „Књижевну реч“, а нарочито од пројекта који се радно звао „Поетика“ а који смо назвали „Смена поетичких парадигми у српској поезији 20 века“. Све смо радили у четири руке и направили неких 25 зборника. Није нам било важно ко их потписује, ја ни сад то не знам. Нисмо се увек око свега слагали, али смо ми ипак били иста школа“, каже професор Делић.

„Јовановић је био остварен човек и у том погледу имао би још много тога да дода. Био је у зениту, у пуној стваралачкој зрелости: само у овој години објавио је три књиге. Деловало је да се сад, после деканских и професорских послова, вратио текстовима и сигурно је могао дати страшно пуно“, напомиње Делић.

Он подсећа да су Јовановић и он лако сарађивали у жиријима и да су ти сусрети водили у дружење и једно присно пријатељство. Увек су, каже, приликом тог жирирања гледали да избаце неко ново име и неку нову вредност. И то им је углавном полазило за руком.

„Одлазак Александра Јовановића је огроман губитак, много већи него што на први поглед изгледа, јер ја знам шта је могао урадити, шта је све планирао. Веома жалим што је прерано отишао. То је немерљив губитак за српску културу, науку о књижевности. С тим осећањем личног губитка, губитка пријатеља, сарадника, човека са којим сам делио много тога, и с осећањем да смо могли још понешто заједно урадити, опраштам се од Аце Јовановића“, каже Јован Делић.