Успешно сте се регистровали!
Молимо вас, улогујте се путем линка који вам је послат на
 - Sputnik Србија, 1920
СВЕТ
Најновије вести из света

Кинески тест за Запад: Како изгледа светски поредак Си Ђинпинга? /видео/

© AP Photo / Li GangСи Ђинпинг
Си Ђинпинг - Sputnik Србија, 1920, 31.12.2021
Пратите нас
Док Бела кућа уводи санкције Кини и због тога што развија некакво оружје за контролу ума којим подрива националну безбедност САД, а премијер Канаде Џастин Трудо позива земље Запада да створе „јединствен фронт против Кине“, „Вашингтон пост“ не пропушта прилику да ситуацију заоштри са још ратног хушкања: „Кина тестира Запад. Не смемо да се повучемо.“
Као да текућа ескалација кризе на западној граници Русије већ није довољна претња светском миру, даљу ескалацију вашингтонски медијски естаблишмент сад призива и у Западном Пацифику.

Доминација у Западном Пацифику

„Стратешка ситуација у Западном Пацифику“, пише „Пост“, „убрзано се мења јер Пекинг покушава да успостави доминацију над овим регионом и да дефинише услове нашег деловања. Не смемо да дозволимо Кини да нас натера да јој не одговоримо... Најбољи начин да Кини покажемо да њен бес и силеџијство не дају ефекта јесте да наставимо да градимо савезништва и способност да сачувамо слободу региона – укључујући и спремност да помогнемо у одбрани Тајвана... Ризик од ескалације је реалан, али не смемо да допустимо да нас то парализује. У суочавању са агресијом, неактивност је најопаснији могући приступ.“
А када је о акцији реч, утицајни портал „Хил“ поставља питање „да ли је америчка морнарица довољно велика да може истовремено да се носи с ратовима у Тајванским мореузу и у Црном мору“. „Лакомислен одговор је: не“, наводи се, и ређају разлози због којих тај лакомислени одговор не мора да буде и реалан; на пример, Русију би на подручју Црног мора пре свега напало америчко ваздухопловство, а не морнарица, па би она онда у већем обиму могла да буде ангажована у рату с Кином... Па отуда и борбени закључак: „Будимо мирни и наставимо с надметањем.“

Ратови у срцу Америке

Зашто САД свесно и намерно клизе у рат“, поставља питање Кинеска глобална ТВ мрежа (ЦГТН), и са дозом подсмеха примећује како „збуњује што Сједињене Државе непрестано изазивају нове конфликте иако праву војну победу нису оствариле још од Другог светског рата“.
Али „ратови су у самом срцу успона Америке до глобалне хегемоније. Без примитивне акумулације капитала и експанзионистичког импулса кога су донели ратови, САД не би биле држава каква су данас,“ објашњава се у овој кинеској анализи и указује да је „колосална војна индустрија главни покретач економског раста Америке; с повезаним индустријским гранама, она чини скоро 40 одсто националног БДП-а. Овакво стање створило је услове за успон гигантске интересне групе која обухвата војни, политички, финансијски и научни сектор, и често диктира унутрашњу и спољну политику – то је војно-индустријски комплекс.“
А то значи, закључак је кинеских аналитичара, да ће „изостанак ратова као стимуланса (...) одвући САД даље у каљугу политичке поларизације, и зауставити моментум одрживог националног развоја. То је цена коју САД морају да плате због својих ратних игара, и то је реалност из које нема излазног плана.“
С оне стране океана пак амерички магазин „Атлантик“, с карактеристичним арогантним слепилом, антикинеско расположење потпирује страшном оптужбом да Пекинг не жели да поступа по правилима које је прописао Вашингтон: „Амерички монопол на исписивање међународних правила – заснован на моћи америчке војске – суочава се са највећим изазовом још од пада Совјетског Савеза... Моћ Кине расте, и она користи своје растуће богатство и војну снагу да упути изазов постојећим нормама америчког светског система... Још није сасвим јасно како би светски поредак председника Кине Си Ђинпинга могао да изгледа. На површини, речник који употребљава да би описао нови поредак звучи безопасно, он говори о 'сарадњи на обострану корист', 'узајамном поштовању' и прихватању различитих друштвених и политичких система. Али то је само шифра за деградирање демократије. За разлику од садашњег поретка, у коме се либерална демократија сматра за једину легитимну форму владавине, Сијева верзија би ауторитарне системе издигла до једнаког, па чак и супериорнијег статуса. А то би“, престрашен је магазин „Атлантик“, „резултирало светом у коме Вашингтон и његови савезници не могу да одлучују које државе заслужују да буду санкционисане за глобално добро, које они дефинишу“.

Откриће „Вашингтон поста“

Како би могао да изгледа светски поредак Си Ђинпинга? Шта је све Америка спремна да учини да би спречила његов настанак? И зашто се кинески утицај све више шири на простору од Африке, преко Океаније, до Јужне Америке?
У „Новом Спутњик поретку“ о овим су питањима разговарали Милорад Денда, некадашњи дописник наших медија из Кине, и дипломата Зоран Миливојевић.
„Термини који се употребљавају у америчкој јавности како би се описали поступци Кине – као што су силеџијство, бес, агресија – нису термини који се употребљавају у нормалној комуникацији, већ параноидној, уз употребу говора џунгле у којој ће најјачи да превлада. Због тога морамо да будемо веома забринути потезимаа које Америка и њени савезници повлаче у Тајванском мореузу и Јужном кинеском мору,“ коментарише Милорад Денда откриће „Вашингтон поста“ да је, почетком октобра, интензивним летовима кинеских војних авиона око Тајвана претходила „масивна демонстрација силе“ на том простору, у којој су учествовале две америчке поморске ударне групе с носачима авиона, једна британска, три велика јапанска бојна брода и поморске снаге из Канаде, Холандије и са Новог Зеланда. „Америка покушава да докаже да нема другог господара у Западном Пацифику осим ње, док Кина својом реакцијом покушава да спречи даљу америчку агресију пред својим вратима.“
Нажалост, указује Зоран Миливојевић, „поред јавности, у Америци постоји и озбиљна политичка структура која се залаже за рат и конфронтацију с Кином. А кључни разлог за то је разумевање да је Америка исцрпела све друге аргументе који су је одржавали на првом месту и омогућавали јој супрематију у глобалним односима. И сада јој је преостао један једини, и то најопаснији аргумент – гола сила. Иако за то заправо није спремна, Америци сад одговара сукоб, како због трендова у развоју глобалних односа у којима она престаје да буде водећи фактор, тако и због интереса војно-индустријског комплекса. С друге стране, својим поступцима Кинези су им јасно ставили до знања да су и они спремни да ратују ако то буде било потребно да би одбранили свој суверенитет.“
„Идеја Вашингтона“, додаје Денда, „своди се на настојање да се подизањем тензија Кина одврати од фокусирања на свој економски развој. У основи је овде реч о покушају сузбијања изласка Кине на светску сцену и одбијању да се она прихвати као равноправан партнер.“

Међународна правила

Магазин „Атлантик“, у опширном тексту под насловом „Кина жели да влада светом тако што ће контролисати правила“, незадовољно наводи како „кинески продори у Уједињеним нацијама нагризају амерички поредак у самој његовој сржи“, и набраја примере гласања у УН-у где су убедљивом већином гласова одбациване америчке резолуције о наводним кинеским кршењима људских права у Синкјангу, Хонгконгу...
Током последњих година са свих страна света стижу и вести о јачању кинеског дипломатског и економског присуства, од Кубе која је потписала споразум о сарадњи у оквиру иницијативе „Појас и пут“, Панамекоја је прекинула везе с Тајваном и признала Кину и Хондураса који се сад спрема то да учини иако је, пише „Гардијан“, „делегација САД јасно ставила до знања да се нада да ће ова земља остати при својим односима с Тајваном“ (исти потез најављује и Никарагва), преко Океаније где се усред АУКУС-а одвија исти процес тако да две трећине тамошњих острвских државица сад признају Кину а не Тајван, па све до Африке у којој, пише „Форин полиси“, „Кина има већи економски утицај него Сједињене Државе“, док магазин „Форин аферс“ томе додаје и да „Кина има предност у мекој моћи у Африци... Пекинг не гради само путеве – он ствара пријатеље“.
„До сада је већ постало јасно да развој Кине не може да се заустави, и да мора да буде прихваћена као светска сила, јер она то објективно и јесте“, напомиње Зоран Миливојевић. „Кина, притом, сукобе не подстиче, већ нуди сарадњу на обострану корист и прилику за заједнички развој, без наметања сопствених решења као што то чини Запад.“
Кинези нуде политику неиделошког мултилатерализма. Постоји и податак да је Кина највећи трговински партнер двема трећинама земаља света. То значи да њена политика, и начин на који је спроводи тако што жели да буде партнер а не супервизор, има све више присталица у свету... Кинеска пројекција глобалног поретка јесте мир и сарадња који су засновани на међународном праву а не на вољи једног центра, зарад даљег развоја и напретка,“ закључује Милорад Денда.
Све вести
0
Прво нова обавештењаПрво стара обавештења
loader
Да бисте учествовали у дискусији
извршите ауторизацију или регистрацију
loader
Ћаскање
Заголовок открываемого материала