Подвиг достојан Даничића – Нови превод Старог завета после једног и по века

Стари завет је темељ на којем су изграђене три највеће религије - јудаизам, хришћанство и ислам. Иако је у хришћанству превазиђено много онога што је записано у Старом завету, неке вредности, попут десет божјих заповести, остају заувек. Стога читање Старог завета није ствар вере, него културе, каже за Спутњик протојереј-ставрофор Драган Милин.

Преводилачки подвиг - превод Старог завета са старојеврејског оригинала

У Београду је недавно представљен нови превод „Старог завета“ чији је аутор Драган Милин, редовни професор Православног богословског факултета у пензији.

Професор Милин је Стари завет превео са старојеврејског оригинала, а уз његов превод, у издању Библијског друштва Србије, објављен је и редиговани превод Новог завета, чији је аутор Емилијан Чарнић.

Поред верзије Старог завета Ђуре Даничића из 1867. године, која је преведена с латинског, до сада је у нашој средини постојао и превод Старог и Новог завета Луја Бакотића из 1933. године који се, међутим, није одомаћио међу читаоцима.

Професор Милин је, преводећи Стари завет, учинио прави подвиг, не само зато што је читаоцима у Србији, након више од једног и по века, понудио нову верзију древног текста, него и зато што је реч о врло марљиво и педантно сачињеном преводу оригинала, на којем је радио пуних девет година.

„Да сам хиљаду страница преводио с француског или немачког, то би за годину дана био готов посао, али када се чита с оригинала, рад је много дужи. На овај начин сам осмислио себи пензију, сваког дана сам радио обично од девет до дванаест, и у то време нисам знао ни за шта друго осим за превођење. Обично сам преводио по једну страницу, или једно поглавље дневно. У раду сам користио два класична речника, посебне анализе старозаветних књига на немачком језику, као и старогрчки, латински, старословенски, руски, француски, немачки, енглески, два различита хрватска превода Старог завета и, наравно, превод Ђуре Даничића“, каже професор Милин.

Преводилачке муке и недоумице

Превођење општепознатог текста с оригинала је изузетно захтеван посао, посебно ако се има у виду да у Старом завету, пошто је реч о древним записима, постоји неколико десетина реченица које су до данас остале недовољно разјашњене.

„Када сам наилазио на места која су ми нејасна, а има их тридесетак, што је доста, тражио сам објашњења у коментарима. Углавном је и у њима писало да су та места нејасна, а потом сам, поредећи их с другим преводима, схватао да су свуда различито протумачена. Ја сам користио она тумачења и значења речи и израза која су ми се чинила највероватнијим и најлогичнијим“, прича нам професор Милин.

Како је Микеланђелов Мојсије добио рогове

Једна од потешкоћа у јеврејском језику је, како каже професор, то што су Јевреји у почетку записивали само сугласнике, док су се самогласници претпостављали.

„То је као да неко каже да је рођен у 'Кргјвц' или да предаје на 'фклтт'. Јасно нам је шта је рекао, али постоје и речи које нас доводе у недоумицу, као, на пример, када би неко на српском написао 'кс'. Питали бисмо се да ли је реч о кеси, каси, коси на глави, или коси као оруђу. Касније, од осмог до десетог века после Христа, јеврејски граматичари и научници су убацили тачкице које означавају вокале, али је пре тога било забуне. Сви, рецимо, знају Микеланђеловог Мојсија, маркантног човека с таблицама, који, међутим, има и мале рогове на глави. Зашто? Зато што је блажени Јероним, који је Стари завет превео с јеврејског на латински, погрешио. 'Каран' на јеврејском значи светлети, док 'керен' значи рог. Када је Мојсије силазио с горе на глави је, према Јеронимовом преводу, имао 'керен', односно рог, а не 'каран' – светлост. Тако је дошло до грешке“, указује професор Милин.

Ако је превод леп, онда није веран

Наш саговорник објашњава да се преводи Библије грубо могу разврстати на популарне и оригиналне верзије, а да је он одлучио да српским читаоцима понуди што вернији превод старозаветних књига.

„Каже се: Ако је превод веран, није леп, а ако је леп, онда није веран. Пошто у нашој српској религији и култури није превођено с оригинала, желео сам да мој превод буде што вернији. Често наводим пример једне мање црквене заједнице у Америци, која је издала свој превод Новог завета и у њему, поред осталог, у Христовој причи о једном господару који је хтео да среди рачуне и позвао једног дужника, навела да му је дуговао 10.000 долара, уместо 10.000 таланата. Да ли је то превод или је адаптација? Јесте то за народ боље, да разуме да је реч о великој суми, али је и огрешење о оригинал“, сматра професор Милин.

Наш саговорник истиче да у оригиналном тексту Старог завета постоји много таутологија и плеоназама, реченица попут: А он отвори уста своја и рече му говорећи, али да је он такве исказе задржао зато што је желео да читаоци виде како су писали стари народи.

„С каквим правом ја могу да скратим нечији текст? Главна мисао ми је била да преводим што тачније, мада сам понекад, ипак, морао да прилагодим текст нашем језику. Срећом, то су изузеци. Један од таквих примера је прича о Давидовим војводама које су у завади. Један од њих баца мач на земљу, позива овог другог да се загрле, али с намером да поново узме мач и да га убије. У старојеврејском дословно кажу да је мач 'седео на земљи'. То сам, наравно, морао да преведем 'мач је лежао на земљи'. Такве ствари сам мењао“, прича Драган Милин.

Замислите превод „Горског вијенца“ на литвански – с норвешког

Објашњавајући зашто је превод с оригиналног језика драгоцен професор Милин наводи један занимљив пример:

„Блажени Јероним је био велики научник. Он је 15 година преводио Стари завет на латински, само је то радио. Ја сам преводио мало краће, јер сам имао боље приручнике. Он је преводио у некој пећини у Витлејему, имао је свитке. Ту има неких малих грешака, па их сигурно има и код Даничића. Не желим да критикујем друге преводе, али покушајте да замислите да неки норвешки дипломата који је 20 година провео у Подгорици и научио одлично језик, одлучи да, кад се врати у земљу, преведе 'Горски вијенац' на свој језик. А онда неки Литванац, који је 20 година био у Норвешкој и одлично научио норвешки, одлучи да преведе тај 'Горски вијенац' с норвешког превода на литвански. Тако је и са Старим заветом – јеврејски је семитски, латински је романски, а српски је словенски језик. Према томе, нејасноће су неизбежне“, констатује професор Милин.

Наш саговорник истиче да као преводилац избегава неологизме, али да је у два или три случаја морао да измисли нове речи како би што верније пренео значење оригинала.

„Преводећи Стари завет, научио сам много тога. Мислио сам да га познајем одлично и да могу да станем на црту било коме у свету, јер сам га предавао 40 година. Ипак, увек човек наиђе на нешто ново и изненађујуће. Рецимо, наишао сам на један такав детаљ у причи о Авраму који жели да ожени свог сина Исака, али не у Палестини, него у постојбини, у свом роду. Аврам овлашћује свог најбољег слугу да оде у далеки град и да нађе девојку за свог господара. Оде слуга и на извору му приђе једна девојка, напоји водом њега и његове камиле. Он је пита ко је и испостави се да су даљи рођаци. Девојка му се допадне и он извади некакав накит да је дарује. Даничић је то превео као златна верижица. Ја погледам како је то преведено у осталим верзијама и видим да су само Немци написали тачно – да је реч о алки за нос. Старојеврејке су имале те златне алке на носу и могао сам и тако да их назовем, али сам одлучио да употребим реч 'наносница', поредећи је с наруквицама, наушницама, па и наногицама које се често користе у новије време“, каже професор Милин.

Стари завет на екавици

Наш саговорник напомиње да је Стари завет преведен на екавици, као и превод Новог завета професора Чарнића, који му је био ментор на докторском раду.

„Веома волим његов превод. Немам ништа против ијекавице, читам 'Горски вијенац', али ијекавицом не бих умео да пишем. И чујем врло повољне утиске од читалаца, многи кажу да је превод течан и читак. Ми смо овде убацили и знаке навода, па се зна ко коме говори. Мило ми је што се превод многима свиђа, преводио сам онако како и говорим, ништа није компликовано“, напомиње професор.

За крај, професор Милин истиче да је Стари завет темељ на којем су израсле три највеће монотеистичке религије – јудаизам, хришћанство и ислам, те да читање ових древних текстова није само ствар вере него, пре свега, културе.

„Ни грчку митологију не учимо да бисмо поверовали у њу, него да бисмо знали шта су Танталове муке, Сизифов посао, Ахилова пета. Тако и из Старог завета сазнајемо шта је то жртвени јарац, зашто је Давид убио Голијата и разне изреке које су из Библије ушле у наш говор. Многи мисле да је пословица Ко другоме јаму копа, сам у њу упада – српска. То је, међутим, рекао премудри Соломон, тако да је та изрека општечовечанска. Стари завет јесте основа свега, а има и делова који су стварно божјом вољом, духом светим, кроз пророке, најавили долазак Христа“, закључује професор Милин.