Успешно сте се регистровали!
Молимо вас, улогујте се путем линка који вам је послат на
Застава Србије - Sputnik Србија, 1920
СРБИЈА
Најновије вести, анализе и занимљивости из Србије

Владика Иринеј: Србија, Русија и СПЦ неће дозволити нови погром на Косову /видео/

© Sputnik / Бранко МаксимовићВладика Иринеј Буловић
Владика Иринеј Буловић - Sputnik Србија, 1920, 07.01.2022
Пратите нас
Српски народ по свом бићу не може бити против Русије. Ако нам се то уписује у грех морамо то да претрпимо, поручује епископ бачки Иринеј Буловић. У интервјуу за Спутњик говори и о притисцима на Србе и СПЦ, посебно на Косову. Нада се да ће у Приштини превладати разум, а уверен је да би покушај новог погрома спречиле Србија, Русија и српска црква.
Епископ открива и шта очекује у вези са потписивањем Темељног уговора са Црном Гором, а шта поводом проблема македонских расколника које је недавно примио васељенски патријарх.
Како је бити пастир у временима кад вирус погађа не само здравље већ и људски дух?
Дошло је до великог заокрета нагоре у свим аспектима људског живота због пандемије али, како је неко духовито рекао, најопаснији вирус је сам човек. Не минимизирам сву тескобу коју доноси пандемија. Али реакција човечанства није била на висини. Човек није схватио да је пред сваком великом опасношћу солидарност можда највећи лек. Ако ту лекцију не научимо тешко ћемо изаћи на крај и са не дај Боже већим искушењима.
Као народ изложени смо непрестаним притисцима. Види ли им се крај?
Крај се не види и цела наша историја је у том знаку. Али СПЦ и српски народ имајући то стално историјско искуство ношења крста има и искуство васкресења. Косово је 1389. де факто одузето од Србије али је дошла 1912. Никад се у том интервалу српски народ није одрекао себе и своје самосвести. Та свест је дубинска, не ради се само о Косову, него и о свим вредностима које имамо као православни народ које су постале наше културно-историјско ја. У том смислу ако посматрамо целу историју сва та искушења не могу нас угрозити ако се не одрекнемо сами себе. Надам се и верујем да ћемо и данашња искушења издржати.
Како да се одбранимо на КиМ?
Цитираћу речи нашег патријарха који каже да је референдум о КиМ извршен још 1389. Ми о статусу КиМ став не мењамо, а сваком признајемо право на слободу и живот нимало друкчији од нашег. С друге стране, треба заштитити и народ а наша држава и црква на том пољу раде све што је могуће. Надајмо се да ће разум бар толико превладати да садашња власт која је екстремна чак у односну на претходну тачијевску, не покуша неки нови погром или просто да протерају Србе. Мислим да то Србија, пријатељске државе, пре свега Русија, али и наша црква неће дозволити. Мислим да на дужу стазу нема места за очајање али треба, што се каже у народној песми, на страшноме месту постојати и све издржати.
Стање на терену се мења, Срби се тамо слабо враћају. Чекамо ли чудо?
Чудо је наша стална реалност. Чудо не треба чекати, чудо се стално збива. Без те вере не можемо постојати. С друге стране, вера у чудо И искуство чуда не значи да треба да будемо пасивни, а Бог ће већ чинити чудо. На тај начин неће бити чуда. Ми можда можемо да учинимо мало, али ако ни то мало нећемо огромну количину која недостаје Бог неће учинити. Ако ми не учинимо макар један одсто за који смо спосонбни, онда ће све пропасти, али ако учинимо сигурно је да ће Бог све остало да учини, речи су патријарха Павла.
Није чудно кад СПЦ покушавају да умешају у унутршању политику, али кад је умешају у геополитику И кад почну да причају како је СПЦ реметилачки фактор у региону и како је оруђе за ширење руског утицаја, да ли је то нешто ново?
Реметилачки фактор за поједине у нашем окружењу нисмо од јуче. Ту је српска црква замишљена као реметилачки фактор посредно зато што је срспки народ припадник православне цркве.
За шире глобалне слојеве наша историјска и духовна повезаност са највећим православним народом, Русијом и Русима за њих је довољан разлог, мада потпуно ирационалан, да нас сматрају реметилачким фактором. Не бих да цитирам какве све изјаве су давали челници НАТО, западних земаља и бриселске админситрације на рачун православља у целини, чак су се неки усудили да кажу да је православље а не ислам, главна опасност за западну цивлизацију. Мада се не може рећи ни да је ислам главна опасност. То је пре онај део на Западу који се одрекао хришћанства и предака.
Историјски, они добро познају ситуацију и знају да никад у историји ниједан Србин није пуцао у Руса ни обрнуто али да је било много случајева да су Руси гинули за Србе да им помогну без непосредног интереса. И ми колико год смо мали у односу на Русију чинили смо, кад год смо шта могли, да покажемо братољубље и захвалност са Русијом и руском црквом. Ми покушавамо да пошаљемо поруку и као црква, и као држава, и као народ да нисмо ничији противници. Сувише смо нејаки а поготову што нам наша вера то не дозвољава. С друге стране, не може доћи нико да нам нареди с киме треба да будемо непријатељи. Русија и руска црква нам никад није рекла – зашто ви одржавате везе са Западом. Па морамо да одржавамо јер смо најзападнија православна земља и црква од традиционалних, историјских . Друго, у свакој невољи кад треба нека помоћ Русија нам увек помаже без условљавања. И Храм св. Саве без руске помоћи не бисмо завршили. Дакле, ми по природи ствари, по свом бићу не можемо бити против Русије. То само неки “случајни Србин” може да буде из својих интереса. Али ако нам се то уписује у грех ми морамо то да претрпимо.
Још није потписан Темељни уговор са Црном Гором. Где је ту запело?
Са променом политичког стања у Црној Гори црква је могла да одахне и да живи без сталног притиска да ће јој бити одузета имовина или оспорен статус и право на постојање. То није довршено, крај би требало да буде Темељни уговор. Он на жалост још није потписан. Најпре је усаглашаван и усаглашен. Али онда је нова влада која је обећавала да ће направити историјски рез са дотадашњим системом вредности и решењима Милове владе почела једнострано, без икаквих консултација да мења тај уговор. Не знамо до данас шта су то они све мењали. Ова гарнитура, која је сигурно за нас мање болна од оне пре ње али није ни издалека оно што смо очекивали, док је ту мислим да неће бити потписивања. Какве они имају мотиве, унутар политичке, унутарстраначке или имају ли утицај са стране не знам и не могу да знам.
Али шта год да је то неће моћи да изостане, пре или после. Морамо имати две важне врлине, трпљење и стрпљење. Кад-тад то ће бити урађено. Отворени смо и даље. Ако сматрају да тај уговор није добар који су већ били прихватили нека кажу па ћемо видети.
Делегација македонске цркве је 16. децембра била код васељенског патријарха. Шта у СПЦ очекују?
Свакако се види да Цариград с њима води некакве разговоре без нашег знања. Памтим време кад Цариград није хтео ни да прими њихову делегацију без сагласности СПЦ. Сада сазнајемо за то из медија. То неће ићи једноставно. Прво, у Грчкој је велико незадовољство због свега тога. Не може се тек тако једним потписом нерегуларно стање прогласити за регуларно, поготову да расколници буду проглашени не само закониту цркву него и аутокефалну што је урађено у Украјини. Код нас је случај нешто блажи у том смислу што расколници у Македонији нису никад рашчињавани и њихов повратак у јединство цркве би био лакши него у Украјини. Међутим, то зависи од њих. Ми нисмо никад били против дијалога, а ако они добро размисле схватиће да им српска црква може понудити много више него било ко други. Не постављамо унапред неке услове. Оно што је био наш услов за наставак дијалога сада је уклоњено а то је био прогон архиепископа Јована и других свештеника и верника Охридске архиепископије. Сада је то иза нас и мислим да је тренутак да тај дијалог озбиљно и одговорно наставимо.
Што се тиче Цариграда, он је и у случају Украјине морао да поништи сопствену одлуку стару 330 година. У нашем случају томос о признању СПЦ за патријаршију из 1922. прецизно набраја које све епархије и територије Цариградска црква уступа СПЦ. Тај документ је изричит, та територија је неоспорно канонски наша. Никаква интервенција без нашег учешћа не може бити канонска ни законита. Надам се да ће бити довољно одговорности, посебно због већ угроженог јединства међу православним црквама, да Цариград не пође на такав једностран потез. Ако би то урадио неће бити корисно ни за цркву у Македонији, ни за православље у целини, ни за сам Цариград.
Ви сте у мешовитој комисији за Степинца. Овај папа је против тога да се Степинац канонизује, добро је и што Ватикан не признаје Косово. Да ли је то довољна основа да се реализује посета папе Србији? Да ли услов остаје извињење за Јасеновац?
Званично, нити је папа нама икад саопштио жељу да дође у Србију, нити је било неког званичног разговора о томе у оквиру Сабора, јер патријарх не одлучује сам о томе. Посета је а више мистификација одређених медијских кругова него нека хитна и неодложна потреба. То не значи да једнога дана до ње неће доћи. Међутим, за сва питања од општег значаја која се тичу хришћанства у свету тај контакт се остварује.
Ви сте поменули рад комисије око Степинца. Та комисија је имала строго одређен мандат годину дана и покушај да се на основу до тада расположивих података, види да ли се може наћи заједнички именитељ. Није га било могуће наћи. Сада имамо ситуацију да су отворени архиви папе Пија XII и још неки и мислим да ће и ти архиви пружити доста нових података па ће вероватно и они осветлити улогу Степинца у разним догађањима. Напомињем да наш део комисије није успео да добије Степинчеве дневнике који се чувају у Загребачкој надбискупији.
Што се тиче Јасеновца, папа се није извинио колико ја знам ни за шта појединачно него уопште за све што су православи кроз векове претрпели од стране католика. И у том контексту није било ни предвидиво да ће специјално именовати Јасеновац. Али ако буде речи о некој посети Србији сигурно је да ће питање Јаснеовца бити на дневном реду.
Може се чути и теза да нам РПЦ не дозвољава да папа дође…
То су потпуне бесмислице. У свим контактима с руском црквом учествујем, никада ни у чему руска црква није вршила притисак на нас. А друга крајност и манија величине код неких наших људи јесте да ето Римска црква не може да се приближи Москви па ће сад Београд бити посредник. Њима не треба посредник.
Шта бисте поручили Србима и српским верницима за Божић? Шта је наш духовни ослонац?
Наш духовни ослонац је вертикала коју ствара рођење Сина Божјег које прослављамо. То је извор радости и наде која ничим другим не може бити замењена. Никаква истинска нада није могућа ако немамо вере и поверења у Божју љубав, али и ако на ту Божју љубав не узвратимо својом љубављу.
Све вести
0
Прво нова обавештењаПрво стара обавештења
loader
Да бисте учествовали у дискусији
извршите ауторизацију или регистрацију
loader
Ћаскање
Заголовок открываемого материала