Успешно сте се регистровали!
Молимо вас, улогујте се путем линка који вам је послат на
 - Sputnik Србија, 1920
СВЕТ
Најновије вести из света

Као кад смо се граничили са Аустроугарском: Целом Балкану ће бити боље кад оду специјални изасланици

© Fotolia / JgolbyТајни агенти - илустрација
Тајни агенти - илустрација - Sputnik Србија, 1920, 08.01.2022
Пратите нас
Које су сличности и разлике између дипломатије данас и дипломатије у прошлости и какав је међународни положај савремене Србије, биле су теме емисије Спутњик интервју са дипломатом Душком Лопандићем. Он верује да ће нам свима бити боље кад више не буде – специјалних изасланика.
Последња књига дипломате Душка Лопандића, „Речи су сенке дела“, бави се еволуцијом дипломатског занимања. Еволуција дипломатије приказана је кроз биографије значајних дипломата, попут Николе Макијавелија, кардинала Ришељеа или Јована Ристића, а базира се на три осовине које су обликовале историју модерне Европе и света – Вестфалски мир из 1648, Бечки конгрес из 1815. и Версајски мир из 1919.
Сусрет са Лопандићем, вишеструким амбасадором чије се дипломатско искуство протеже на сва поља дипломатије и писцем неколико књига из дипломатске историје, искористили смо да поразговарамо и о сличностима догађаја из прошлости са садашњим тренутком.

Ко је на Балкану стабилизатор, а ко дестабилизатор

Ако би се, како Лопандић каже, натегли аргументи, међународни положај савремене Србије могао би се упоредити у време када се Србија на северу граничила са Аустроугарском. Наравно, друга су времена, додаје наш саговорник, а Србија никада није била кандидат за чланство у Аустроугарском царству, док је данас кандидат за чланство у Европској унији. Ипак, неке сличности са прошлим временима постоје – током XИX века, Балкан је прошао кроз процес стварања националних држава, који је стабилизован после И светског рата.
Процес је трајао тако да је од два енитета на почетку (Аустријског и Османског царства), после И светског рата створено њих шест, да би данас постојало дванаест ентитета.
„Број тих ентитета данас је такав да је нестабилност повезана са самим системом који је компликован и због тога би за систем било добро да има неку врсту интерног или спољног стабилизатора“, сматра Лопандић.
Док ЕУ покушава да игра улогу спољног стабилизатора, иницијативе као што је „Отворени Балкан“ је покушај интерног стабилизатора, додаје Лопандић. ЕУ игра улогу спољног стабилизатора по природи ствари, јер су земље Западног Балкана које још нису чланице Уније окружене њоме. „Отворени Балкан“, с обзиром на то ко учествује у њему, представља оригиналну идеју – ова иницијатива, према Лопандићевим речима, показује нови дух у сарадњи између балканских држава.
„Изнутра, покушај „Отвореног Балкана“, бар у економском смислу, јесте покушај да се дође до одређеног степена стабилности система у коме стално искачу мањи или већи облици криза, конфликата, сукоба, који су повезани са чињеницама да нека питања нису решена. То је Косово и Метохија, које је, из угла међународног права гледано, нелегално прогласило независност. И то је једно од међународних питања које оптерећује и друге теме у Европи. Наравно да постоји веза између онога што се дешавало на Балкану са оним што се дешава на границама Русије и Украјине“, констатује Лопандић.
Пакт за стабилност у Југоисточној Европи, као ЦЕФТА споразум такође су били покушаји да се створи унутрашњи стабилизатор између балканских држава. Међутим, чини се да ови пројекти нису били успешни. Пакт за стабилност еволуирао је у Регионални савет за сарадњу који је изгубио свој некадашњи значај, док је ЦЕФТА споразум подривен одлуком Приштине да уведе царине од 100 одсто на увоз српске робе.
Пакт за стабилност створен је на иницијативу ЕУ, тако да може да се третира и као спољни подстицај за регионалну сарадњу. Слично је било и са ЦЕФТА, објашњава Лопандић.
„Интересантно, земље које су близу уласку у ЕУ опиру се тим иницијативама. Ево сада, на пример, то је Црна Гора. Аргумент зашто нису у „Отвореном Балкану“ је да су близу чланства у ЕУ, што, наравно није добар аргумент“, каже Лопандић.

Изасланици, изасланици, изасланици…

У данашње време посебно је занимљиво питање чему служе специјални изасланици, а Западни Балкан их је пун – Метју Палмер је специјални изасланик Беле куће за изборну реформу у БиХ, Мирослав Лајчак је специјални изасланик ЕУ за КиМ, Стјуарт Пич је специјални изасланик Велике Британије за Западни Балкан, што је и Габријел Ескобар у име Стејт департмента; Ангелина Ајнхорст у име Брисела помаже Метјуу Палмеру.
Појава изасланика и специјалних представника, обично су повезани са неком специфичном ситуацијом, каже Лопандић.
„Када се ради о специфичним, ужим темама, прибегава се специфичним, специјалним алаткама, као што су изасланици. У нашем времену, мислим да то има везе и са јавном дипломатијом, да се истовремено нагласи значај теме и да се покаже да одређене владе посебну пажњу поклањају неком питању. И ти људи обично добију нека специфичнија овлашћења, која немају стандардне дипломате. Наравно, мислим да ће нам бити боље када више не буде специјалних изасланика“, истиче Лопандић.
Све вести
0
Да бисте учествовали у дискусији
извршите ауторизацију или регистрацију
loader
Ћаскање
Заголовок открываемого материала