Архимандрит Серафим: Азија је изненађење и инспирација

Кад сам боравио у Узбекистану задивила ме је добродушност људи које смо сретали на путу. Освојили су нас таквим односом. Док у Европи постоји нека врста несагласја између муслимана и хришћана, овде се осећа сарадња са Богом. Како је апостол Павле говорио„ За шта си призван, то и буди, каже у разговору за Спутњик архимандрит Серафим Шемјатовски

Конференција Међународног фонда јединства православних народа из Москве ове године одржана је, не случајно, у Ташкенту, главном граду Узбекистана, у години када Средњеазијска митрополија Руске православне Цркве обележава 150 година свог постојања. Са представником Православне цркве чешких земаља и Словачке при патријарху московском и целе Русије разговарали смо о томе да ли је пандемија корона вируса западног човека приближила или удаљила од Бога, у којој мери географија одређује мисију Цркве те шта ће чешка власт, а шта РПЦ учинити поводом покушаја да се на храм СПЦ у којем почивају мошти страдалника из Првог светског рата стави катанац.

Како из духовног видокруга оцењујете пандемију корона вируса и свет који се, чини се, из темеља променио?

За ове две године се много тога променило, пре свега и у вашој Цркви, јер су умрли велики светитељи, и владика Амфилохије и патријарх Иринеј. То је за нас велика трагедија и неочекивани догађај. Јасно је да епидемија, која је у целом свету, не бира. Наравно, променили су се односи, јер се више не гледамо у очи. За нас је то тежак период, и за Цркву, јер је то период локдауна у Европи. Наша црква се нашла у ситуацији само он-лајн комуникације, али се надамо да ће, уз милост Божију, доћи до слабљења епидемије и да ћемо моћи поново да заједно славимо Бога.

Да ли је западног хришћанског човека ова пандемија учинила ближим Богу или га је удаљила од Бога?

Знате, епидемија је велико искушење и у исто време нека врста испита вере. У овом периоду смо схватили да смо слаби и у вери и у љубави једни према другима. Са једне стране, имамо много страхова и бојазни, а с друге стране, схватили смо да морамо бити јединствени, да подржавамо једни друге. Управо у периоду оваквих искушења се тестира наша вера и оно што ми представљамо пред Богом, једни пред другима и пред својим ближњима.

Боравећи у Узбекистану видели смо са каквим искушењима се суочава митрополит средњеазијски. С друге стране, ви долазите из земље која као чланица НАТО негује вредности западног цивилизацијског круга. Колико је географија пресудна када бирамо приступ човеку у мисији очувања православља?

У Европи је, наравно, другачија прича. За мене је било веома важно и значајно да будем овде у Средњој Азији како бих видео односе људи. Веома је важан баланс који је направљен. Изненадио ме је однос муслимана и људи који су нас дочекали, са каквом су пажњом и добротом и са каквим поштовањем су се односили према нама.

И људи муслиманске вере су позвани да се понашају на основу своје религије, да доносе добро, проповедају аскетизам и поштовање према својој браћи хришћанима, са којима заједно славе Бога јединог. Боравак у Средњој Азији нас је изненадио и инспирисао на добре узајамне односе и јединство које можемо да испољимо. Уједно и да разрушимо да разрушимо она уверења која се, можда, у другим земљама радикално проповедају. То је за нас веома пријатан доживљај.

Српска црква на Олшанском гробљу, недавно је добила забрану богослужења на иницијативу чешке Пиратске партије. Да ли је то програм само те странке и које инструменте можемо покренути да се тако нешто спречи?

У храму на Олшанском гробљу служи отац Срђан, наш драги брат. Храм је значајан и за Русију и за руску емиграцију у Чешкој, јер су у крипти храма сахрањени веома познати људи. И руска и украјинска и српска заједница сада губе могућност да се моле у том храму, али се надамо да ће бити отклоњене све недоумице. Неке жалбе на храм је имало и Министарство културе, надамо се да ће ускоро бити отклоњене. У случају да заједница не може у том храму да служи онда се надам да ће нам дати други где бисмо могли да наставимо служење Богу и православном народу у Чешкој.

Какав је смисао човека у светлу Христовог рођења, те којих истина се морамо присетити на овај велики православни празник?

Пред Божић желим нам мир, благостање, да што пре нестане епидемија која је обухватила Европу, да поново можемо да се грлимо, разговарамо са старијима, да не буде таквих ограничења. То је веома важно за нас, да можемо да загрлимо нашу родбину, старије чланове породице, и за њих је важно да не прекидају везу са поколењима због тренутне ситуације. Не знамо шта иза свега тога стоји, окружени смо многим митовима и нејасним информацијама које се сливају са свих страна. Надамо се да ће Христос све обрадовати, као што је и било сваке године, да се не руши сећање на ту велику светковину и празник. То је почетак нашег спаса, то није само празник, то је веома важан тренутак у животу сваког човека, посебно оних људи који тек улазе у живот, младог покољења. Наравно, желим нам свима снаге како бисмо могли у радости и стрпљењу да дочекамо овај светли празник.