Срби су и „бели црнци“ само нису – расисти /видео/

Научног сарадника Институту за европске студије у Београду и професора по позиву Московског државног универзитета за међународне односе др Стевана Гајића, аутора студије „Од роба до грађанина: борба Афроамериканаца за признање човечности“ нису изненадили резултати међународног истраживања који су показали да су Срби најмањи расисти у Европи.

Резултати истраживања истраживача са Харварда показали су да је Србија земља са најнижим степеном расних предрасуда у Европи. У истраживању спроведеном између 2002. и 2015. године учествовало је 288.076 белаца из Европе.

„Изврнути кокос“ – Срби нису расисти

За Гајића су резултати очекивани, и из личног али али и из колективног искуства српског народа. Срби су, напомиње, и сами били робови.

„Сасвим је јасно да можемо да саосећамо са народима који нису добро пролазили у историји. С друге стране, из личног искуства, био сам пре неколико година на свадби у Пакистану и већи смо културолошки шок ми изазвали, него што смо га доживели. Рекли су нам да смо изврнути кокос – споља смо бели а изнутра смо браон. Нису могли да схвате да смо им блиски по менталитету јер за њих је белац Британац или Американац“.

Србима се често импутира расизам из „позиције политички коректног чистунства“ насталог у контексту једне потпуно другачије културе, додаје Гајић и истиче да је „српски расизам симпатично примитиван“ и у принципу је вид наше присности и реакције на необичну појаву.

„Беле црнчуге“: Космополитизам као прикривени западни шовинизам

Гајић се слаже са тезом коју често наводи социолог Слободан Антонић да су Срби „беле црнчуге“ а у својој књизи указује на подударност кључних идеја Вилијема Ду Бојса, борца за права Афроамериканаца и руског филозофа Николаја Трубецкоја који је сматрао да је космополитизам прикривени романогермански шовинизам.

„Трубецкој и Ду Бојс су другим речима рекли исту ствар. Ду Бојс говори о концепту двојне свести, о постојању урођеног проблема Афроамериканаца од тренутка рођења с којим не могу да се изборе до краја живота. Афроамериканци имају две супротстављене душе у једном телу и стално себе гледају очима белаца и сами себе осуђују. Била ми је фасцинантна та подударност јер Трубецкој говори да романогермани, оно што бисмо данас назвали западњацима, космополитизам и своје вредности стално намећу за општечовечанске“.

И Словени су „обојени“

Временом се мења мода и те вредности у складу са модом, али оно што се не мења је да су западњаци ти који стално постављају стандарде, додаје Гајић. Занимљиво је из данашње позиције да су раније ти „они“ били одређени бојом коже, а данас културом. Питање је да ли се идентификујете са том културом која саму себе види као супериорну и намеће стандарде, или сте с друге стране која прима батине.

„То се поклапа са идејом Вилијама Ду Бојса где је он за разлику од многих других афроамеричких политичких мислилаца интересантно проблематизовао појам расе. Он каже да постоје тзв. бели и обојени. Кад ви читате Трубецкоја схватате да је он у обојене сматрао и Словене.“

Ду Бојс је живео 95 година, био је позната личност, упознао је лично и Мао Цедунга и Хрушчова, био је оснивач Нијагара и Панафричког покрета и његов поглед одударао је од америчког стандардног паковања, односно „гурања у расне торове чије су огледало амерички затвори и улица“.

Покушавао је да каже нешто друго, да је реч о моћи а она може да буде било које боје. Суштина је да имамо посла са културом која је доминантна која увек има разлог да покаже осталима да су испод и да треба да је слушају.

Данашње ропство на „демократској плантажи“

Централне личности Гајићеве студије су Фредерик Даглас и Ду Бојс који су доста различити а многи који су дошли после њих позивали су се или на једног или на другог. Мартин Лутер Кинг је потпуно преузео Дагласову идеологију која каже: Белци уразумите се, поштујте сопствене законе и третирајте нас као себе. Даглас је рођен као роб и његова животна прича је амерички идеал.

„Кроз индивидуалну борбу успео је да се описмени, да побегне из ропства и откупи се од власника и да на крају постане лични пријатељ Абрахама Линколна и кључно утиче у америчком грађанском рату да црни војници ратују. Био је и амбасадор у Хаитију“.

Сматрао је да је одмах потребно изједначавање Афроамериканаца у политичким слободама, што би му данас замерили људи из Демократске странке или покрета „Црни животи су важни“. Говорио је да Афроамериканцима никакав повлашћени положај није потребан, само једнаке шансе.

„Мислим да био био против читавог пакета ког демократе доносе покушавајући да поткупе црне гласаче. Међутим, постоје људи попут Кендис Овенс, црне конзервативке која сматра да се тиме заправо држе на демократској плантажи. Дакле, демократе су нови робовласници који их преко тих ствари држе у ропству“.

Ду Бојс: Бољи третман у нацистичкој Немачкој

Даглас је био фасцинантна личност, од роба је постао грађанин али је суштински поверовао у идеју Америке, амерички сан и на неки начин, и у америчку изузетност. Ду Бојс никада није. Он је говорио све је то лепо али је настало из једне специфичне културе, беле англосаксонске протестантске, и не може се применити на Афроамериканце, јер их нису видели кад су писали Декларацију независности.

„Ду Бојс је био дубоко незадовољан иако је за разлику од Дагласа рођен као слободан и сусрео се са расизмом као образован човек. Чак је и писао да су га у нацистичкој Немачкој третирали боље него у споственој држави. Он каже да је европски расизам другачији од америчког. У Европи ако сте образовани или сте музичар, припадате неком кругу и они ће вас примити уз велике почасти и са симпатијама. Они су расисти само у колонијама, а у Америци је расизам свакодневни и понижавајући на сваком нивоу.“

Русија усисала стотину народа у себе

Ду Бојс је посетио Совјетски Савез после револуције и био је шокиран како Руси живе у сиромаштву „попут наше браће на југу“. Заиста је саосећао са Русима. Написао је после потресан, диван говор после Стаљинове смрти у ком је рекао да је био „најпоштенији а највише оклеветан човек у историји човечанства“.

„Писао је како је Русија усисала стотину народа у себе, потпуно другачије у односу на западни модел где је прављена машина за млевење народа. Он каже у Русији сви говоре руски али су сви сачували сопствену културу и нико их не гуши јер постоји концепт пријатељства народа.“

Вечити механизам ропства – од оргија до ријалитија

Даглас је описао занимљив феномен да су на сваких неколико месеци робовласници организовали журке и оргије за робове. Резултат је био да би људи кад се отрезне осећали огромну количину стида и отупела би им се оштрица за потенцијални отпор због осећаја кривице. С друге стране, због свих тих односа не би се знало ко је коме брат а ко се с ким тукао а неповерење међу људима било би велико.

„Тај модел се данас намеће широм Запада у ког и ми спадамо и то није ништа ново. Реч је поробљавању човека кроз његове страсти које је најбоље описао Олдос Хаксли у 'Врлом новом свету'. Суштина је да владајућа структура кроз тај механизам стално слаби вољу за отпором. Не мислим да је чудно што имамо ријалитије и што се намеће та култура безбрижности“.

Међутим, Гајић запажа и једну врсту отпора која је кулминирала у Црној Гори са литијама. Људи одлазе у цркву много више последњих година него раније, што је у нашем контексту вид отпора новом робовласништву.

„Ропство никад није и неће престати, суштина је само какав ће одговор лично свако од нас дати на то питање јер сваки човек и сваки колектив током свог постојања се бори са сталним покушајем поробљавања. На овај или онај начин“, закључио је Гајић.