Како су стари Срби славили Нову годину

Православна нова година у народу се обично зове Мали Божић или Млади Божић, понекад и Васиљевдан. А многи новогодишњи обичаји настали пре промене календара у ствари представљају продужетак или понављање неких божићних обичаја. Тако у неким крајевима уочи Малог Божића „уносе бадњаке онако исто као и уочи Великог Божића”.

У Боки Которској на Бадњи дан су припремали бадњаке, па половину наложе уочи Божића, а половину на вече Васиљевдана.

Уопште, код западних Срба остатке божићних бадњака налажу уочи Нове године, али трагова овог обичаја има и у другим крајевима. На Косову су на Нову годину поново палили крај од бадњака који би преостао од Бадње вечери. У Темнићу су остављали комад божићног бадњака, од којег су на Нову годину правили крстиће и стављали их на кућну стреху, у виноград, у посејану пшеницу и у кошару. За Нову годину се обавезно оставља глава, негде и плећка од печенице, затим пола чеснице или божићног хлеба, божићна свећа и божићна слама.

У западној Босни, Банији и Кордуну божићну су сламу износили на гумно, где се на Нову годину обављао обичај мађијског вршења. У ту сврху спремао се још на Божић колач — ковртањ или ковртач, у средини шупаљ и према ободу ишаран „урезима“, и то од истог теста од којег и чесница, и са истом пажњом као и чесница. Поред улоге коју је имао у мађијском вршењу, ковртањ су стављали волу дешњаку на рог, па се гатало каква ће бити летина према томе на коју страну колач падне. Ковртањ је морао да окуси сваки укућанин, а пре сванућа ковртањ се морао дати и свој стоци. Остатака и трагова мађијског вршења било је и у другим крајевима.

У околини Маглаја на Мали Божић, пре сунца, износили су сламу на гумно, па би децу протерали по слами. На Косову се веровало да се на дан Светог Василија коте мечке и „због тога им свака кућа прави коломбоћне баренице за повојницу“. Баренице мећу деци по парче у чанак, „а она са том бареницом трче на гувно код стожера, те је ту поједу, што значи да ће се жито лако грувати при вршидби“. Бареница, у ствари, одговара чесници, јер у њу мећу „мале шљивове гранчице и по једну пару, намењену на сваку врсту стоке, пчела и на здравље људи, па гледају шта ће ко од кућне чељади наћи“.

У неким се крајевима колач среће месио и за Нову годину. У Левчу и Темнићу „најглавнији обичај о овом празнику јесте прављење чеснице или груванице“, поред обичаја који су везани за божићну чесницу. У Војводини „не месе свуда чесницу за Божић, гдикоји то на Мали Божић чине“.

Код Срба граничара на Божић су, поред чеснице, спремали василицу, коју су јели на Нову годину. У ужичком крају за Нову годину месили су васиљицу од пројиног брашна. У Хомољу се тога дана прже мали пшенични колачи — василице — и деле деци из куће за покој мртвих. Негде се новогодишњи колач зове масленица, у Ресави мечки повојница, а у Лесковачкој Морави попареница. У Гружи на Мали Божић полазници добијају од домаћица које су полазили о Божићу бушну погачу. О ручку се обавезно поједе глава божићне печенице, а после ручка испраћа се полазник, преноси Национална географија истраживање објављено у часопису „Етнолог“ 1970.