Крвави потрес у Казахстану има једног великог победника /видео/

Након потреса и уличних сукобљавања Казахстан може постати стабилнији него што је пре њих био. На први поглед – овакав закључак делује парадоксално. Да би се разумели последњи догађаји у земљи, неопходно је најпре сагледати кључне узроке. Како су протести почели? Зашто су прерасли у огољено насиље и пљачку?

Прво, треба рећи да последице пандемије чине своје. Цене хране и енергената дивљају, приметна је нервоза због неизвесне будућности, нико не зна када ће се и како ванредне околности завршити. Ако због свега тога људи излазе на улице у Паризу и Амстердаму, зашто не би и у Актобеу?

Друго, „социјално раслојавање“ између богатих и сиромашних све је упадљивије. И то је глобални феномен који „покреће масе“.

Протести у Казахстану почињу након наглог повећавања цене ТНГ, окупљене масе не припадају „вишој класи“ и „победницима транзиције“, нервоза због неизвесне будућности прерасла је у страх. Опет, помало парадоксално, да нервоза може прерасти у страх упозорио је први председник Казахстана Нурсултан Назарбајев, још септембра 2021. Тада је предвидео да ће следећа фаза глобалне „кризе дуговања“ имати логичан наставак у „кризи инфлације“ која неће мимоићи никога.

А шта све може стићи заједно са рапидном инфлацијом, немогуће је предвидети. Сам председник Касим Жомарт Токајев, показало се у његовом говору поводом тридесетогодишњице независности, дубоко је свестан и последица пандемије и штетног дејства социјалног раслојавања. Зато су и предложене мере трансформације и нагласак на реформама.

Низ разлога за протесте

Постоји још читав низ унутрашњих разлога за избијање протеста, али због истакнутог разлога председник Токајев реаговао је експресно, понудио договор и предложио више него разумно решење. Али, уместо смиривања, одиграла се ескалација. Протести су прерасли у огољено насиље и пљачку.

Акцелератор оваквог развоја ситуације налази се ван територије земље. Иако су формални разлози за отпочињање протеста, више интерног карактера, трансформисање у огољено насиље и пљачку има везе и са деловањем спољних фактора.

Дестабилизација „руског зарубежа“ остаје приоритет западне обавештајне заједнице, барем оних делова те заједнице који све проблеме приписују „руском малигном утицају“. У тој игри све је дозвољено, па и регрутовање радикалних исламиста, најгорих криминалаца и мародера.

Чаробна флоскула – источно партнерство

Кроз образовни систем, рад невладиног сектора и упорну пропаганду, читав низ година се у целом централноазијском региону промовишу „цивилизацијске вредности“ које треба да удаље тамошње народе од „заосталих Руса“ и „сурових Кинеза“, те их приближе „развијеном Западу“.

Институционализована флоскула о „источном партнерству“ за многе је постала „чаробна реч“, сан о интеграцијама у евроатлантске структуре траје. Имајући у виду стање на „развијеном Западу“, то је смешно. Од европских интеграција неће бити ништа ни на географски ближем Балкану, а када је реч о атлантским, показују се као врло скупе и циљане ка десуверенизацији независних држава. И поред свега, пропаганда доноси неке резултате. Перцепција често има предност у односу на чињенице.

Мимо делова западне обавештајне заједнице који све проблеме приписују „руском малигном утицају“, постоје и центри моћи у том делу света са другачијим погледима. Рецимо, „Ексон мобајл“ је у последњих четврт века „унео“ у казахстанску економију 26 милијарди долара. Или, незанемарљив је број европских аналитичара који су ову државу видели као „средњу силу“, значајну за осигуравање регионалне безбедности.

Упркос наслеђеним проблемима, неповољној стартној позицији и нестабилном окружењу, Казахстан је постао „успешна прича“ у Централној Азији, у којој су стране директне инвестиције премашиле фантастичних 350 милијарди долара, а институције су, поредећи стање са „комшилуком“, и те како развијане. О развоју инфраструктуре не треба трошити речи.

Потрес од Памира до Црног мора

Дестабилизација Казахстана аутоматски значи и дестабилизацију широког географског појаса од Памира на истоку до Црног мора на западу. А последице тога нису само проблем за централноазијски регион, Русију, Турску и Кину, већ и за ЕУ, и НАТО у целини. И то на исти начин како су последице рата у Сирији постале и велики европски и амерички проблем. Зато се може и констатовати да ескалација казахстанске кризе није опција за Европу.

Ко прижељкује кризу

За кога онда јесте? Самопроглашени инспиратор дешавања је Мухтар Абљазов, некада политичар, потом и бизнисмен, гоњен у својој држави због проневере више милијарди долара, осуђиван пред московским и лондонским судовима, након чега је постао и велики демократа – опозиционар и политички азилант у Француској.

Према тврдњама украјинских медија, акције у Казахстану координирао је из Кијева, што – ако је тачно, подразумева и да су украјинске власти са тим биле упознате. Затим и да су сви ти силни инострани саветници и инструктори који седе у Кијеву, а међу којима је највећи број Американаца и Британаца, такође били упућени у случај. Не треба подвлачити да они без изузетака, управо припадају оним деловима западне обавештајне заједнице који све проблеме приписују „руском малигном утицају“. Од тога живе, што већа криза, више и посла, већи и бонуси.

Како је све прерасло у насиље

Претпоставка је, врло логична, да су зарад прерастања протеста у огољено насиље и пљачку врбовани понајвише представници разноликих радикалних исламистичких организација, најбројнији су на југу земље, као и ујгурски активисти, чији је број највећи у Алма Ати, Кизилорди и Шимкенту. Стратешко партнерство Казахстана са Кином, уз све динамичнији развој билатералних односа, разлог је за релативно лако мотивисање Ујгура на деловање против казахстанских власти.

Замишљено није могло бити и реализовано. Како су поједини казахстански истраживачи нагласили, Абљазов прецењује свој утицај. По правилу, то се увек дешава са људима који су дуго у иностранству. Са расположивим средствима и ограниченим утицајем могао је нешто да покуша, али не и да изведе.

Друго, још одавно сви ти силни саветници и инструктори прецењују сопствене способности. Нема поузданих процена ни за источноевропски или блискоисточни ареал, где су им мреже инфроманата далеко раширеније, а присуство дуже и укорењеније, а камоли да то може бити случај у цетралноазијској области, где се сада морају ослањати и на капацитете антируских постсовјетских република.

Све прерасло у пљачку

Треће, башибозук скупљен на улицама Алма Ате брзо се са заузимања аеродромског терминала и зграда администрације пребацио на „уноснији посао“ – пљачкање тржних центара. Остваривање политичких циљева са таквом „војском“ на терену није могуће.

И четврто – најбитније, председник Токајев реаговао је одлучно и спречио даља нежељена дешавања. Он је успео да ствари „задржи под контролом“, хитром реакцијом захвали се многима на сарадњи, незадовољнима и уплашенима обећа разговоре и другачији приступ, а насиље заустави уз помоћ ОДКБ-а. Тежим путем, кроз кризу и сукобљавања, показао се способним лидером који може управљати и сложеном кризом. Највероватније, многе одлуке му нису лако пале, за њега лично ту је било неколико крупних дилема. Али, у оваквим ситуацијама, другачије се једноставно није ни могло.

Хаос као алтернатива

Насупрот томе, вишедневна криза на улицама показала је и шта може бити алтернатива. Та коалиција најразличитијих могућих покрета и појединаца, од оних прозападних - чежњиво загледаних ка „источном партнерству“, преко екстремних пантуркијских националиста противзападне провинијенције, до антикинески оријентисаних Ујгура и радикалних исламиста разбијених на десетине фракција након завршетка „авганистанске епопеје“, способна је да направи хаос на улици, али и ништа више од тога.

Цена хаотизације, након свега неколико дана трајања, показала се толико високом, да је неприхватљива и онима који су на улицу изашли први, негодујући због поскупљења енергената. Због тога се опоненти Токајева још дуго неће много питати. Он ће се питати за све.

Централноазијски политички системи организовани су око „јаког председника“, то је ствар традиције, историјских искустава и практичних разлога.

Казахстан је добио другог у низу „јаког председника“, кадрог да одржи стабилност политичког система и спроведе намерено и обећано. Сада је све у рукама Токајева, што пре ових протеста није био случај. Отуда и закључак са почетка текста.