Симонида Станковић: Феминизам је непотребан јер жена није ниже биће /видео/

Гост новог издања емисије „Док анђели спавају“ ауторке Марине Рајевић Савић је музичко-сценски уметник Симонида Станковић, ћерка Милића од Мачве. Она је говорила о музици, свом оцу и својој мајци, љубави, духовности, хармонији између духовног и телесног, хришћанству, белом монаштву, феминизму...

Рођена је 24. августа 1965. године у Београду. Бави се музиком света с поджанровима: неосредњовековна, рана музика, езотерични пагански фолк, као и етно, затим традиционалним писањем и казивањем.

Иако је током живота цитирала и уважавала Глорију Штајнем, америчку феминистичку новинарку и активисткињу, Симонида Станковић предочава да се не слаже с концепцијом феминизма, јер сматра да није потребан зато што сам по себи представља прихватање идеје да је жена ниже биће и да због тога мора да копира мушкарца. Како каже, феминизам је идеолошка кћер патријархата.

„За дете је мајка бог. Наш свештеник отац Љуба Ранковић каже да је далеко женски пол, мајка, жена ближа божанском, што и Христ показује, јер први следбеници су биле жене, при чему је сам Христов приступ спасењу и начин на који је спасавао човечанство далеко више близак женској жртви, јер је жена увек у положају да буде робиња љубави, робиња божија, али то нема никакву конотацију ропства, како феминисткиње и људи који не разумеју суштину ове приче мисле. Бити роб чега? Па, роб апсолутне љубави. Робиња апсолутне љубави. Јер, мајка је то. То је та апсолутна љубав и она је најближа божанској љубави, јер је безусловна“, рекла је она.

Читала је разне свете књиге, па и Библију. Сматра да је Срби ретко читају и да људи уопште ретко читају списе који крију велике мудрости.

„Штета. Имају отпор због догме, а уствари је у тим књигама све речено. Није узалуд Библија најштампанија и најчитанија књига. Проблем је што они који се највише бусају у религију и веру тиме одбијају потенцијалне верујуће који су у табору атеиста, али их нервира то самозадовољно, нарцисоидно, егоцентрично, ауторитативно и с висине представљање вере, Бога као неки очински ауторитет који ће те казнити, Бог казне, Бог ауторитета. То одбија мене, а камоли неког ко нико у животу није имао могућност да разуме, буде експониран“, казала је Симонида Станковић.

Говорећи о белом монаштву, она се осврнула на своју тврдњу да је „боље да људи немају секс ако нема литургијског вођења љубави“:

„Ако говоримо о спајању мушког и женског кроз ерос, онда то једино има смисла за продужење врсте, а само по себи ако је циљ, ако могу уопште тако да кажем, то онда мора да буде кроз један чин где је потпуно спајање духовно и душевно, а не само телесно, где у ствари огољавање душа води у огољавање тела. Када говоримо о литургијском еросу, заиста не желим да будем погрешно схваћена. Ја говорим о томе у склопу литургијског приступа свему, при чему ће овај придев бити погрешно схваћен, зато што се користи на врло специфичан начин у цркви. Ја сад то мало померам и узимам ту слободу уз ризик да ме нападну, зато што говорим да све што радимо, а тога има у свим религијама, светим књигама и филозофским мислима великих људи, треба да покушамо да радимо као да нам је први и последњи пут“.