Застани и запитај се: Да ли је бескрупулозно извештавање о самоубиству твоја новинарска мисија?

Ан Мари Алвес Ћурчић, новинарка која je покренула иницијативу „За тебе – важно је”, обратила се отвореним писмом својим колегама - новинарима и упитала: Да ли је бескрупулозно извештавање о самоубиству твоја новинарска мисија?

Повод за ову отрежњујућу критику појединих медија у Србији је самоубиство младића које је у четвртак преплавило новинске ступце.

Текст Ан Мари Алвес Ћурчић, који је објавио УНС, преносимо у целости:

"Обраћам се теби, драги/а колега/колегинице, у нади да ми нећеш замерити што ти не персирам. Није то одсуство кућног васпитања - не персирам ти јер те доживљавам као члана својеврсне проширене породице са којом већ четврт века делим овај горки новинарски хлеб.

Обраћам ти се у нади да ћеш коначно разумети зашто упорно покушавам да допрем до тебе не би ли коначно заиста схватио/ла колику одговорност имаш као делатник који би требало да штити интерес јавности, посебно када извештаваш о тако озбиљним и осетљивим темама као што је феномен самоубиства.

Обраћам ти се и у нади да ћеш, читајући ове редове, бар на тренутак застати и запитати се - зашто ово радим, да ли сам о томе маштао/ла када сам први пут крочио/ла у новинарску редакцију, да ли заиста у овом што пишем, на начин на који то чиним, видим своју животну, своју професионалну мисију…?

Због свих нас који смо изгубили неког од суицида, због свих нас који се носимо са психолошким изазовима, морам да ти поново скренем пажњу на следеће - твоје речи повређују. Твоје речи стигматизују. Твоје речи ревиктимизују. Твоје речи ретрауматизују. Твоје речи могу бити кобни окидач да неко ко пати себи науди. Твоје речи. Твоји наслови. Твоје фотографије. Твоје свесно пропуштене прилике да покажеш елементарну људскост, када већ не можеш или не желиш да се држиш етичких кодекса струке којом се бавимо.

Не могу а да те не питам да ли би на исти начин писао/ла о неком ко ти је близак, кога волиш? Да ли би тако писао/ла или желео/ла да се не дај Боже тако пише о твојој мајци, оцу, брату, сестри, пријатељу, пријатељици…? Да ли би ти било ок да ти колеге опседају дом у тренутку када си располућен, распамећен од бола…? Да ли би прихватио њихова правдања да им је то посао, да се то од њих тражи, да то људи воле да читају? Заиста, да ли би?

Знаш ли да када описујеш начин на који је неко себи одузео живот стављаш у огроман ризик оне који се носе са суицидним мислима? Знаш ли да сваким тим насловом, сваким тим текстом дубоко повређујеш ближње преминулих од суицида? Да ли си свестан/свесна тога?

Шта је потребно да као твоја колегиница и родитељ који је искусио ту непојмљиву трагедију учиним да бих те навела да преиспиташ своје поступке, да кажеш “НЕ” том лешинарском извештавању, да искористиш моћ својих речи у стварању друштва у којем ће медији бити једни од кључних савезника у превенцији самоубиства, промовисању важности бриге о менталном здрављу?

Колико су “тешки” ти кликбејт наслови, да ли заиста опстанак на тржишту медија за који радиш искључиво зависи од тог беспризорног начина извештавања? Колико то кошта та суза, тај крик људи који пате? Да ли заиста немаш проблем да будеш саучесник у свему томе?

Желим да верујем да су промене могуће, да као новинари имамо довољно воље и снаге да повучемо ту црвену линију преко које се не може. Јер, #VAŽNOJE, како за тебе, тако и за сваког од нас јер брига, заштита, унапређење менталног здравља није само ствар појединца, већ друштва у целини. Није ли јавно здравље од највишег интереса сваког друштва? Ако не ми, ко ће бранити интересе грађанки и грађана који чине то исто друштво? На нама је да мењамо наратив, на нама је да преузмемо одговорност, али пре свега, на нама је да будемо људи".