Не смемо их заборавити: Ко су Руси који су Србију задужили храброшћу, љубављу, чак и животом

Није само пуковник Николај Рајевски, прототип грофа Вроњског из Толстојевог ремек-дела „Ана Карењина“ био војник који је живот дао за Србију. Многа јуначка срца, посебно руска, ставила су храброст и срчаност, па чак и живот, у службу наше земље. Њима је посвећена књига „Странци који су задужили Србију“ ауторке Жиже Радивојевић.

Руси уписани у нашу историјску читанку

Судбину коју смо као народ доживели током честих борби кроз историју, поделили смо са многим људима, странцима. Пролазили су нашом земљом и Американци, Шкоти, Енглези, Немци, Грци, Чеси, Французи, Холанђани, Румуни, Албанци, Пољаци, али највише су се Руси уписали у српске историјске читанке и постали део наше приче која се не сме заборавити. Ауторка Жижа Радивојевић каже да је, сакупљајући грађу за књигу, била изненађена бројем људи који се уткао у нашу данашњицу, чак и наш физички опстанак, а за које се мало зна. О њима се не учи у школама, њима се не посвећују књиге...

„Особа коју то занима, знаће ко су били ови људи, међутим, њихова судбина у широј јавности није довољно обзнањена. Нарочито када је реч о Русима. Сви знамо да су Руси масовно емигрирали у Југославију после Октобарске револуције, али мало ко зна да су они, својим доласком, променили слику Србије“, каже за Спутњик Жижа Радовојевић.

Ауторка књиге „Странци који су задужили Србију“ Жижа Радивојевић

Како је Самсон Чернов овековечио српско страдање

Отуда посебно место у овој књизи заузимају она мање позната руска имена која су својим великим делима заслужила посебну почаст. Међу њима су Николај Хартвиг, Рус који се борио за интересе Србије више него за интересе Русије и Самсон Чернов који је српско јунаштво овековечио у сликама. Тужне слике голе обале Драча на којој стоје смрзнуте прилике војника само су неке од фотографија које су обишле свет и данас се налазе у свим уџбеницима о српској историји. Њихов је аутор управо Самсон Чернов који је у Србију дошао још 1912. године.

„Не бисмо имали свест о српском страдању да он није ишао с војском и народом и фотографисао. Он је још 1915. године у Лондону приредио изложбу на којој је тамошњој јавности приближио Балканске ратове и Први светски рат. Велику изложбу направио је и 1918. године у Њујорку и она је постигла запажен успех. Дакле, све фотографије о Балканским ратовима, о страдањима, о Aлбанској голготи – све што и данас гледамо, овековечио је Самсон Чернов о којем се тако мало зна“, наводи ауторка књиге.

Фотографија Самсона Чернова "Извиђач Драгутин Матић - око соколово"

© Wikipedia / Самсон Чернов

Река народа испратила у вечност руско срце које је стало због Србије

Ништа мање није дирљиво сазнање како је скончао Николај Хартвиг, руски царски изасланик који је дошао у Србију 1909. године после анексионе кризе и чији су извештаји мењали слику коју је царска Русија имала о Србији. Не заборављајући да је Аустроугарска у Европи градила представу о Србима као дивљацима који су свирепо убили краља Александра и краљицу Драгу, Хартвиг је срчано бранио Србију на руском двору више него што је заступао Русију на српском. Када је схватио да Аустроугарску ништа неће спречити да за поступак Гаврила Принципа оптужи Србију и крене у свирепи рат, његово срце једноставно је стало.

„Величанственој сахрани присуствовао је цео двор, предводио је краљ Петар Први Карађорђевић, престолонаследник Александар, принчеви Павле и Ђорђе, комплетна Влада, цео војни врх и огромна река народа коју је, према сведочењима створило 80 хиљада људи. Уз велике државне и црквене почасти испраћен је до места на Новом Гробљу, где вечно почива“, наводи се у књизи.

Николај Хартвиг

© Wikipedia

На листи великих пријатеља Србије налазе се и цар Николај Други Романов који је српску војску од почетка Првог светског рата помагао муницијом, оружјем чак и коњима са сламом и чија је реч била кључна за опстанак српског народа и војске на албанској обали. Ту је и Есад-паша Топтани, Албанац који је пријатељство са Србима платио животом.

Краснов украсио лице Србије

Застрашујућ је податак да је Србија после Првог светског рата остала ускраћена за 62 одсто мушке популације. Оне преостале чинили су инвалиди, ветерани, људи скрхани избеглиштвом, смрћу и ратном траумом. Слика Србије те 1918. године била је заиста застрашујућа.

„Те године у нашу земљу долази гро образоване руске елите, школованих људи, инжењера, медицинских радника, уметника. Наишла сам на податак да је први лекар у једном селу на Косову био Рус, селу које лекара пре њега никада није видело. У Београду не постоји већа грађевина, а да у потпису не стоји име руског архитекте“, истиче Жижа Радивојевић.

Краснов је познат по томе што се из сваког његовог плана или цртежа види чињеница да је невероватно обраћао пажњу на све детаље

© Фото : Архив Београда

Руски емигранти дали су велики допринос у оснивању Медицинског факултета у Београду, у ревитализацији војске, оснивању катедри на Филозофском и Правном факултету. Сваком граду у Краљевини у којем се формирала, руска заједница дала је свој допринос који је, ипак, највидљивији у престоници. Тако је коначан изглед народној Скупштини дао архитекта Николај Краснов, док је Георгиј Ковалевски пројектовао степениште на Калемегдану, студентски дом познат као „Лола“ , и који је 1923. године имао замисао о мосту који спаја Аду Циганлију и Нови Београд.

Спомен - плоча Николају Краснову у Београду

© Sputnik / Радоје Пантовић

Причу о Русима у Србији причају зидови, фреске, слике

О делу чувеног архитекте Николаја Краснова чак и зидови причају приче, док о ономе што је учинио Сергеј Смирнов, говоре цркве, иконе и фреске. Управо њему можемо да захвалимо што је, први пут, обишао српске средњовековне цркве и манастире расуте по ратом опустелој земљи и забележио благо које се у њима крило.

„За Ољу Ивањицки, рецимо, ми кажемо да је наша сликарка, а она је сто одсто Рускиња, рођена у руској болници. Ми је присвајамо што је природно и пример је братства два народа које траје вековима“, сматра Радивојевићева.

Уз име наше велике сликарске стоји још један Рус, Леонид Шејка, уметник који је основао Медијалу, покрет који је преобразио размишљање о уметности у Југославији.

© Промо

Много је Руса, Ираца, Шкотланана, Француза који су до данашњег дана, не само променили слику Србије, већ се и трудили да мењају слику о Србији. Храброшћу, даровитошћу, истрајношћу остајали су уз наш народ упркос негативном публицитету који су Западне силе крајем 19. и почетком 20. стварале у Европи. Мисија шкотских жена, краљ чаја Сер Томас Липтон и многи други драгоцени су сведоци тога да је један народ, упркос патњи и глади, умео да покаже срдачност и достојанство.

„Негативна слика Србије у свету данас понавља образац Аустроугарске уочи Првог светског рата. Тужно је то што нам се историја понавља“, закључује ауторка књиге.