Како је расла и зашто је нестала заједница Белих Руса у Београду

Хиљаде руских емиграната покушале су након Грађанског рата 1920/1921. године да се уклопе у живот Београда, а непроценљиве трагове оставили су у архитектури и култури, као и у душама житеља престонице на ушћу Саве и Дунава. О ономе што су нам оставили у аманет писано је много, а оно о чему се мање зна јесте како су отишли из Србије.

Како је настала, расла и нестала руска заједница у Београду и Југославији

О доласку, али и о нестанку Белих Руса из Србије сведочи изложба Историјског архива Београда под називом „Руска емиграција у Београду од 1920-их до 1950-их“, која ће од 1. до 16. фебруара бити постављена у Руском дому у Београду.

Један од аутора изложбе и пратећег каталога, професор на Филозофском факултету у Београду Алексеј Тимофејев, у разговору за Спутњик каже да је значај ове изложбе пре свега у томе што она приказује целокупну заједницу руских емиграната, а не само истакнуте појединце, архитекте, сликаре, професоре и друге који су оставили траг у земљи која их је примила.

„То је прича о самој заједници, о томе како је настајала, како се развијала и како је нестала. Прича о њиховом нестанку је, заправо, и највећа новина. Претходне репрезентативне изложбе о руској емиграцији махом су се тицале знаменитих уметничких дела, зграда, слика, истакнутих појединаца, али то је као да причамо о неком дрвету из праисторије говорећи о нафти као његовој корисној последици. Нас је занимало како је то дрво настало, како је расло и нестало“, напомиње Алексеј Тимофејев.

Изложба осветљава политички, друштвени и духовни живот руских емиграната, њихову научно-културну делатност, самоорганизовање и рад у државној служби, допринос у области друштвено-хуманистичких и природно-математичких наука, медицине, архитектуре, уметности, али и положај руске емиграције током и након Другог светског рата, допринос у борби против окупатора, као и узроке њеног напуштања ових простора.

Београд – прибежиште за десет хиљада Белих Руса

У самом Београду је двадесетих година прошлог века прибежиште пронашло око десет хиљада руских избеглица, у време када је српска престоница имала 239.000 становника.

Захваљујући систематском истраживању фондова и збирки у Историјском архиву Београда, пронађена су бројна сведочанстава о руској емигрантској заједници, а одабрана архивска грађа је допуњена документима из других установа културе из Београда (Државни архив Србије, Народна библиотека Србије, Музеј града Београда, Архив Југославије, Војни Архив).

Презентовани материјал је приказан на 32 изложбена паноа и у две витрине. Изложбу прати богато илустровани каталог, односно монографија која, поред каталошког пописа докумената, садржи и драгоцену уводну студију, чији су аутори, поред Алексеја Тимофејева, Слободан Мандић, заменик директора Историјског архива Београда и Милана Живановић, научни сарадник Института за новију историју Србије.

Судбина руске емиграције након Другог светског рата

„Руска емиграција у Београду и Југославији је почетком педесетих година махом нестала, мада су неки отишли и раније - средином и крајем четрдесетих година. Од педесетих година па надаље они, међутим, више нису били руски емигранти, него руска мањина. Помирили су се с тим да су грађани Југославије, у складу са законским споразумима које су тада потписали Југославија и Совјетски Савез“, објашњава Алексеј Тимофејев.

Како су аутори навели у монографији који прати изложбу, руски емигранти су као друштвена група почели да нестају након продора јединица Црвене Армије и партизана у Србију 1944. године.

„Мада су 'отићи могли сви', руски емигранти су се поделили на три неједнаке групе: један део који је отишао с Немцима, већина која није имала снаге да поново крене у избеглиштво и надала се привремености промена које су доносили Црвена армија и партизани, и мањина која је са задовољством чекала долазак Совјета, јер је у њему видела долазак Руса“, наводе аутори каталога и изложбе.

Крајем рата многи руски емигранти су се заједно с другим житељима Југославије нашли на удару нове власти и њених служби, суочивши се с прогоном, конфискацијом имовине и другим облицима репресије.

Многи су тада одлучили да напусте Југославију, настављајући оним правцем којим се руска емиграција кретала пре три деценије и одлазила даље на Запад.

„Мањи број Руса одлучио се за пут на исток. У Бугарској, Румунији или Мађарској провели су неколико година, до 1954. године, и у ишчекивању своје даље судбине. Тада су само појединци добили право на повратак у СССР, без ограничења кретања, док је већина имала право повратка само у унутршњост, с вишедеценијском забраном настањивања у Москви и Лењинграду“, наведено је у монографији.

Они који су остали у Југославији након бурног периода 1944-1954. тихо су одлазили у „сеновити део руске парцеле на Новом гробљу“, или су се истраумирани искуствима из 1944. и 1948. године стапали с околином плашећи се да причају својој деци појединости из својих биографија и кријући од околине своје руско порекло.