Пети круг узбудљиве битке у Италији: Ко ће бити председник и зашто се одуговлачи са избором

Зашто се одуговлачи са избором председника Италије питање је које се поставља након четвртог неуспешног круга гласања у италијанском парламенту. Око хиљаду чланова два дома парламента и представници регија и покрајина почели су да гласају у понедељак за избор наследника Серђа Матареле, а у петак је на реду пети покушај.

Међу кандидатима се помињу актуелни премијер Марио Драги, Елизабета Белони, каријерни дипломата која се налази на челу тајних служби, Сабино Касезе, 86-годишњи биви судија Уставног суда, а желео је да се кандидује па је у међувремену одустао и бивши председник Силвио Берлускони.

За сада, како каже за Спутњик Милан Игрутиновић из Института за европске студије, нико није ни на трагу победе, нити постоји потпуно јасни кандидат.

Међу могућим кандидатима су и бивши председник доњег дома парламента Пјер Фердинандо Касини, бивши премијер Ђулијано Амато, председница Сената Елизабета Каселати и министарка правде Марта Картабија, која је раније председавала Уставним судом.

„Без обзира на имена која фигурирају не бих се усудио да прогнозирам исход гласања јер ће се ипак избор догодити далеко од очију јавности, а 3. фебруар је рок до када би цео процес морао бити обављен“, каже наш саговорник.

Зашто се одуговлачи

Игрутиновић објашњава да, како би неко постао председник Италије у прва три круга гласања, потребно је да добије подршку две трећине чланова парламента што се, како каже, по правилу не дешава, док је од четвртог круга гласања за избор председника довољна проста већина од 505 посланика. Међутим, и тај услов тренутно се чини недостижним.

Разлог за одуговлачење са избором он види у чињеници да је владајућа коалиција у тој земљи врло шарена и да није идеолошки профилисана.

„У технократској влади Марија Драгија, бившег гувернера Европске централне банке и некадашњег министра финансија, налази се и леви и десни центар и они који се популарно зову „популисти“, па та врста сложене композиције њихове владајуће структуре указује да се иза целог процеса избора председника ваља договор лидера партија о томе ко ће наследити председника Матарелу, човека приличног угледа, али који је одбио да се поново кандидује. Дакле, ово одуговлачење је на неки начин куповина времена како би се партије договориле ко ће бити следећи председник“, објашњава Игрутиновић.

Иако, како додаје, у италијанском парламентарном систему влада и премијер имају далеко већа овлашћења од председника, председник ипак има већа овлашћења у односу на оно на шта смо, на пример, ми навикли, па бира део састава Уставног суда и у једној традиционално динамичној италијанској политици где се владе често смењују, а коалиције брзо мењају, његова преципирана стабилност је згодна и позитивна како би репрезентовао земљу према споља.

„То је нека врста угледа коју та функција носи, док се са друге стране тај углед обично некако преноси и на партију из које долази, међутим често се председници декларишу као независни и желе да буду изнад те свакодневне политичке ситуације“, наводи Игрутиновић.

Може ли Марио Драги добити подршку

И историчар Саша Адамовић каже да политички систем Италије подразумева велики број политичких странака па, с обзиром на велики број интереса, око многих ствари уопште није лако доћи до заједничког решења.

„Данас у Италији имамо владу националног јединства у којој је велики број најутицајних политичких странака, а на њеном челу је човек који има утицаја и ЕУ и Бриселу. Он је на то место, као нестраначка личност, дошао у фебруару прошле године као човек који може да створи једну функционалну владу, превазиђе бројне поделе које су постојале и у време пандемије сачува политичку стабилност земље. Тако да моменат избора председника долази, на неки начин, у незгодно време, јер иако је Драги слао сигнале да би прешао на председничку функцију, то није прихватљиво за многе политичке актере управо због унутрашњих проблема које Италија има“, истиче Адамовић.

Према његовим речима, Драгијево померање са места премијера на председничку функцију резултирало би, по свој прилици, расписивањем ванредних парламентарних избора, јер би влада остала без председника.

„Та опција, међутим, не радује странке владајуће коалиције, попут некада врло популарне партије Пет звездица, јер се плаше потенцијалних лоших резултата на тим изборима будући да им је рејтинг у великом паду. Ни други политички актери не желе одлазак Драгија са места председника владе у овом тренуку, јер би хтели да сачекају да он доведе до краја реформе које су наложене из Европске уније и како би из Брисела стигла економска помоћ вредна 200 милијарди евра за опоравак привреде од последица пандемије“ каже Адамовић.

С обзиром на углед и утицај Марија Драгија у Бриселу и најзначајним државама ЕУ, додаје историчар, најлакши начин да Италија дође до преко потребног новца је да актуелни премијер остане на челу владе.

„У игри је много интереса и калкулација, па без обзира на интимне жеље Драгија и чињеницу да би он, у другим околностима, вероватно добио и двотрећинску већину у првом кругу гласања, његов прелазак у председничку палату за сада је мало вероватан. Тако да ћемо сачекати још неко време да се сви важни политички актери договоре око имена новог председника јер Драгијево „померање“ не би одговарало ни Европској унији, јер не желе нестабилност у тој земљи. Од ванредних парламентарних избора евентуално би профитирала коалиција странака десног центра са Салвинијевом Лигом, Мелонијевом Браћом Италије или Берлусконијевом Форца Италија, али мислим да и они у овом тренутку калкулишу и процењују да ова влада треба да опстане како би стигао обећани новац из Брисела“, закључује Саша Адамовић.

Функција председника Италије је претежно церемонијална, пошто шеф државе нема значајна овлашћења, осим у случају честих политичких блокада у земљи када има кључну улогу. Он у тој ситуацији може да распусти парламент и да именује мандатара за састав нове владе.