Ћирилица која је освојила свет: Изложба слика Мире Маодуш, родољуба и потомка Николе Тесле

Изложба слика Мирјане Мире Маодуш „Од графоса до логоса“ биће отворена у четвртак у Галерији РТС-а, а на отварању ће говорити историчари уметности Љубица Миљковић, Никола Кусовац и Оливер Томић. Главни мотив на сликама Мире Маодуш је српско писмо — ћирилица.

Мира Маодуш је формирана као уметник у Паризу и у Венецији. Након што је завршила академију у Паризу, граду у који долазе уметници из целог света, приметила је да Кинези и Јапанци имају врло лепу калиграфију. У Паризу се први пут срела и са руском авангардом и видела је да су они писали руском ћирилицом.

Очување ћирилице на светском нивоу

„Ћирилица би се могла сачувати ако бисмо сви инсистирали да будемо оно што јесмо и кад бисмо се сви сложили да пишемо ћирилицом. Ја радим на очувању ћирилице и у мом случају то има светски значај. Моје слике се продају на аукцијама у читавом свету у великим галеријама. Ове године имаћу изложбе у Паризу, Ливорну, Торонту и у Токију. Могла бих рећи да су ћирилична слова више призната у свету него код нас“, каже за Спутњик Мира Маодуш.

Глобтротер, родољуб, потомак Тесле

Историчарка уметности Љубица Миљковић која ће говорити на отварању изложбе „Од графоса до логоса“, истиче да Мира Маодуш користи сва писма, али посебно ћирилично коме даје посебан значај. Подсећа да је 2014. године кад је обележавана 1.150. годишњица словенске писмености, у Народном музеју у Београду приређена Мирина изложба „Ћирилица“. Тад је први пут остварена сарадња Народног музеја са Руским домом.

Мира Маодуш Вертикала (Карла Бруни)

© Фото : Уступљено Спутњику

„Мира је глобтротер у правом смислу те речи. Студирала је у Немачкој, затим у Италији, Француској, живела је и у Јапану и у Москви, али воли ћирилицу и свој словенски род. Она је на неки начин и потомак, додуше бочни, Николе Тесле, па тако завет предака осећа у себи. Велики је родољуб и то се све види кроз њене слике.“

На трагу Надежде Петровић и Шејкине молитве

Кад је реч нашим колористичким сликарима, почетком 20. века имали смо Надежду Петровић, а крајем 20. и почетком 21. имамо Миру Маодуш, сматра Миљковићева. Подсећа да смо имали сликара руског порекла Леонида Шејку и да је он на крају свог живота рекао да кад би почињао испочетка, за њега би сликарство било облик молитве.

Мира Маодуш Ублажена

© Фото : Уступљено Спутњику

„Мислим да је за Миру сликарство, поготово ово стрпљиво исписивање слова, облик молитве. И она се не само моли за сликарство да као такво опстане у овој ери пољуљаних вредности. Значи, она је револуционарна у односу на само сликарство, а авангардна је у односу на саму пластичну структуру и тако треба гледати њене слике. Али кад мало зађете у други слој и погледате ћирилицу у неко време које није наклоњено ћирилици, а она је притом живела у Паризу, удата је за Јапанца и има одличну публику свуда, схватите да она спаја народе, спаја писма и различите уметности, а иде својим устаљеним путевима са којих не скреће и притом нуди човечанству нешто што је добро, корисно и лепо“, каже Љубица Миљковић.

Стихови Ђуре Јакшића у Паризу деведесетих

Реч је о застарелој естетици која нам је у овом времену неопходна, јер то што је раније било добро, корисно и лепо, „у 20. веку је постало ружно, прљаво и зло“. Мира наравно никад није ишла том линијом, неговала је ту црвену линију од пећинских цртежа до данашњег дана, тако да њено сликарство нуди, пре свега, сликарство по себи, сматра Миљковићева.

„А онда у тим другим плановима откривате и речи. Ако Мира исписује стихове Ђуре Јакшића ’Јевропи‘ деведесетих година у Паризу, сваком ко зна те стихове потпуно је јасно да је њена порука потпуно другачија него неког обичног сликара који слика слику само ради слике. Ова изложба даје један пресек кроз Мирино стваралаштво и врло је корисно да се види, да се добро погледају слике, да се ужива у лепоти материје, у хармонији тих Мириних боја које су потпуно нестварне и неочекиване, у тој различитости која је спојена у хармонију“, закључила је Љубица Миљковић.