Застава Србије - Sputnik Србија, 1920
СРБИЈА
Најновије вести, анализе и занимљивости из Србије

Никола Шаиновић о Рамбујеу: Да су нам тада понудили Резолуцију 12 44, не би било рата

© Tanjug / Сава РадовановићНикола Шаиновић
Никола Шаиновић - Sputnik Србија, 1920, 06.02.2022
Пратите насTelegram
Пре 23 године, 6. фебруара 1999. године, почела је мировна конференција у дворцу Рамбује код Париза, којом је требало да се на миран начин реши криза у вези са стањем на Косову. Учесника и сведока тог догађаја Николу Шаиновића од тада мучи једно питање — зашто Србији није тада понуђена Резолуција 12 44, него скоро три месеца после бомбардовања СРЈ.
Шаиновић је уверен да рата не би било да су Србији тада дали Резолуцију 12 44. Уместо тога, у Рамбујеу је понуђен документ који је за нас био неприхватљив, па је очигледно, каже Шаиновић, да је неко желео рат, а не мир.

Шта је претходило Рамбујеу

Међутим, како истиче Шаиновић, треба сагледати и све оно што је претходило Рамбујеу.

„У лето 1998. године био је у завршној фази Споразум о образовању, једини споразум који су потписали Слободан Милошевић и Ибрахим Ругова. И у то време је почела и физичка припрема за његову реализацију, одређују се просторије и студенски домови за албанске и српске студенте. У октобру је требало да почне настава и да се тај велики споразум реализује уз посредовање Ватикана, присећа се Шаиновић.

Преокрет се дешава када се на корак од помоћника државног секретара Америке појављује припадник ОВК са калашњиковом, додаје он, имајући у виду сусрет Ричарда Холбрука са припадницима ОВК у Јунику.

„Да ли треба да кажем да поред помоћника државног секретара једне велесиле, каква је тада била Америке, не може ни кисела вода да се донесе без провере, а камоли калашњиков, осим ако се тако не аранжира. То је била демонстрација Албанцима да Америка од тада — а то је био негде крај јуна 1998. године — подржава ОВК, објашњава Шаиновић.

ОВК постаје партнер Америке

Тада су припадници ОВК добили од Америке обећање да ће они добити независну државу, дакле, не дају САД обећање Ругови, него припадницима ОВК.

„Они крећу уз америчку подршку у борбу и то траје и данас. У контексту тога је дошло и до споразума Милошевић—Холбрук, који прво уводи верификациону мисију ОЕБС-а на челу са Вилијамом Вокером, која ресетује ОВК и то је у ствари пут који је кренуо ка рату. А на том путу је био Рамбује, у коме се од нас тражи на последњој од 70 страница, у последњем пасусу, да ми треба да потпишемо да НАТО практично окупира целу тадашњу Југославију, наводи наш саговорник.

Циљ је био да Србија прихвати НАТО

Шаиновић објашњава да је то значило да Србија стави НАТО-у на располагање све луке, аеродроме, цео простор где би они могли да носе оружје по свом нахођењу и да могу да лише слободе кога год они сматрају да треба и да га одведу пред одговарајућег службеника, а не пред суд.

„То је требало да траје три године, а онда би се одлучила судбина Косова и Метохије на референдуму, дакле, вољом народа, како је писало, што је једно те исто и што је чисто давање независности унапред. Требало је значи да једним потписом прихватимо и окупацију Југославије, и механизам за независно Косово. Наравно, то нисмо могли и одбили смо, сећа се Шаиновић.

Како напомиње, другачије се није могло, било је узми или остави.
„Доказ за то је оно што је изнето у мојој одбрани у поступку против мене који се водио у Хашком трибуналу, где су приказани документи и фотографије са састанака код Била Клинтона, тадашњег председника Америке, који је током бомбардовања СРЈ примио делегацију наших Срба из Америке“, каже Шаиновић.

Докази у архиви Хашког трибунала

„Дошли су да га питају када ће престати бомбардовање, а он им је рекао две ствари: бомбардовање неће престати јер је у питању кредибилитет НАТО-а, Америке и њега као председника, а није важно од чега је почело. А друго што је рекао јесте да „то што смо дали Милошевићу у Рамбујеу, то не бих ни ја потписао“. То је ушло у хашке доказе, истиче саговорник Спутњика.

Бомбардовање је, каже Шаиновић почело јер смо одбили да потпишемо понуђено у Рамбујеу, а завршило се Резолуцијом 12 44.

„У Резолуцији 12 44 пише све оно што смо ми у Рамбујеу рекли да је доња црвена линија испод које ми не можемо да идемо. А то значи суверенитет Србије и Југославије над КиМ. О томе у Рамбујеу нису хтели ни да причају. Одбили су и разоружање ОВК, као и да део наших снага остане на КиМ и тако даље. Остаје питање за историју — зашто нам у Рамбујеу нису дали Резолуцију 12 44, пита Шаиновић.

Преговори завршени ултиматумом

Преговори у Рамбујеу завршили су се ултиматумом који је био увод у НАТО агресију на СРЈ. На њима су учествовали представници тадашње власти у Србији и косовских Албанаца, уз присуство међународних званичника.
Конференцију која је трајала до 23. фебруара иницирала је Контакт-група, на челу са Кристофером Хилом из САД, Борисом Мајорским из Русије и Волфгангом Петричем из Европске уније. Делегацију Косова предводили су Ибрахим Ругова, Хашим Тачи, Едита Тахири и Фехми Агани, а српску страну представљали су Ратко Марковић и Никола Шаиновић.

Након 17 дана преговори су неуспешно завршени, због чега је Контакт-група донела одлуку да се наставе 15. марта у Паризу. Међутим и друга рунда преговора завршена је без резултата после четири дана. Делегације Србије и косовских Албанаца потписале су 18. марта различите споразуме — српска делегација сопствени предлог Споразума о самоуправи на Косову, а делегација косовских Албанаца споразум који су понудили међународни преговарачи.

Трећа рунда преговора одржана је 22. марта а тадашњи специјални изасланик САД Ричард Холбрук није успео да убеди бившег председника СР Југославије Слободана Милошевића да прихвати понуђени споразум о Косову и размештање страних трупа у покрајини.
Све вести
0
Да бисте учествовали у дискусији
извршите ауторизацију или регистрацију
loader
Ћаскање
Заголовок открываемого материала