Гурају нас ка амбису, али смо то схватили и кренули у супротном смеру /видео/

Када из планова и програма почнете да избацујете Десницу, Кочића, Мешу Селимовића- писце који нису рођени на тлу данашње Србије - ви полако српски језик, културу, књижевност сводите на србијанску, а то је више него опасно за српско национално биће, каже лингвиста Александар Милановић.

Овај редовни професор београдског Филолошког факултета својим говором одржаним на Дан Светог Саве у Институту за европске студије упутио је јавности забрињавајућу поруку да се српски језик, књижевност и култура налазе - над амбисом.

Професор Милановић за Спутњик открива да места за оптимизам има, и да се ипак понешто променило у односу на 27. јануар и да смо се од амбиса - мало одмакли.

Гурају нас ка амбису, али смо на време схватили где смо

„Признајем да је наслов мог говора `Српски језик, књижевност и култура над амбисом` помало маркетиншки осмишљен, али је показао да тако формулисана тема привлачи људе и да многи емпатишу са том сликом да смо негде заиста на некаквом рубу. У мом закључку је речено да нас гурају ка амбису, али да смо у једном тренутку схватили где смо и да смо кренули у супротноме смеру, захваљујући пре свега значајним појединцима. Били смо близу том амбису и још увек смо врло близу, постоје егзактни показатељи у многим сферама нашег живота који то потврђују и зато мислим да ова слика није превише груба. Дакле, амбис постоји, а шта би били његови простори мислим да се да једноставно објаснити“, каже Милановић.

Међу „неуралгичним тачкама“ српске културе о којима је говорио у Институту, једна од првих тиче се недовољног броја часова матерњег језика. То је проблем утолико пре што то није пракса не само у развијеним државама, него ни у земљама региона.

За однос према језику одговорно друштво

„Србија уме да буде земља нонсенса, њих лако проналазите управо у сферама културе, али то нажалост не забрињава оне који су најпозванији да о томе просуђују. Несхватљив је однос према предмету Српски језик и књижевност у нашој држави, али за такав однос нису одговорне само институције, одговорни смо сви ми, као друштво. Већ дуго трпимо ситуацију у којој број часова матерњег језика код нас заостаје не само за високо развијеним државама него и земљама у региону. Долазимо у ситуацију да се питамо зашто је нама Србима најмање важно нешто што је идентитетска категорија - а то је добро познавање матерњег језика, књижевности, културе. Зашто је то тако и зашто сви апели, који су вишедеценијски, да се тај број часова унапреди и изједначи са оним што је стандард у Европи –готово постају питање које се не сме поставити.

Наш саговорник открива да се ипак нешто променило у односу на 27. јануар и то пре свега захваљујући петицији коју је покренуло Друштво за српски језик и књижевност, еснафска организација која окупља све наставнике српског језика у основним и средњим школама у Србији.

„ Реч је о петицији да предмет Српски језик и књижевност добије надпредметни статус у нашем систему. То је руски модел који се нама свидео јер омогућава да преко тог повлашћеног статуса добијете оно што је у пракси важно, а то је пре свега боља језичка култура. Та промена је у првом реду симболичка и оно што је јако важно јесте да такав симболички статус омогућава да лакше дођемо до оног што ми желимо: да се број часова српског језика и књижевности повећа. И одмах се јављају контрааргументи који питају – а на уштрб чега. Ми србисти не желимо да се питамо на уштрб чега, а сећамо се да су разни предмети увођени у наш образовни систем, попут `рука у тесту`, већ само хоћемо да се изједначимо са развијеним државама а да онда Министарство просвете, рачунајући на повлашћени положај овога предмета, нађе решење. То решење се да наћи.“

Петиција Друштво за српски језик и књижевност

Милановић сматра да је у свему томе важно институционално деловање, због чега је, опет, како каже, био изложен критикама.

„Добио сам неке врсте критика, мада углавном добронамерних, од оних који сматрају да наше институције не раде довољно добро и да то ипак морају да учине појединци. Ја не видим појединце ван институција, мој поглед на развој културе је такав. Да, важни су значајни појединци, али искључиво у оквиру институција. Из тог разлога Друштво за српски језик покренуло је онлајн петицију, тај процес и даље траје на интернету и већ су хиљаде наставника дале свој потпис. Са потписаном петицијом се обраћамо Министарству просвете, јединој компетентној институцији - дакле једна институција моли другу, надређену - да кренемо у процес за који сматрамо да би требало да буде државни процес“, објашњава угледни лингвиста.

У свом сагледавању стања културе над амбисом, он је посебну пажњу усмерио и на проблем мењања наставних планова и програма и на покушај избацивања неких значајних писаца из њих. Један од недавних примера тих тенденција био је покушај избацивања Десанке Максимовић из одређених школских програма.

„Проблем јесте оно што се догодило у случају Десанке Максимовић, али је проблем и другачије одређивање према писцима рођеним изван граница Србије, према Владану Десници, Петру Кочићу, Његошу, као и њихово смештање у корпус других националних књижевности. То све показује да имамо чудан однос према сопственој традицији.

Свођење српске културе на србијанску

А питање односа према традицији најдиректније је везано за образовни систем, подсећа професор Милановић.

„То је опет најдиректније везано за предмет Српски језик и књижевност, који јесте идентитетски суштаствен. Он уз историју и географију чини тројство предмета који нашим ђацима треба да стварају неке идентитетске категорије. Управо због свега тога су питања школских планова и програма више него значајна за свакога од нас. Ми, лингвисти, заједно са нашим колегама са књижевности нашли смо се уплашени над чињеницом да су се појавили покушаји да се корпус српске књижевности, а самим тим и српскога језика, на неки начин крњи тиме што се значајни књижевници српскога корпуса избацују из програма. И то се, као у случају Десанке Максимовић, ради тобож на рачун њихове неактуелности, или незаинтересованости ђака за њих, што су врло дискутабилни критеријуми. А када из планова и програма почнете да избацујете Десницу, Кочића, Мешу Селимовића - писце који нису рођени на тлу данашње Србије - ви полако српски језик, културу, књижевност сводите на србијанску, на наше државне границе, а то је више него опасно за српско национално биће.“

(Цео интервју са др Александром Милановићем погледајте у видео прилогу)