Који су потези Запада ако Београд не казни Русију

Након што је Русија признала независност Доњецке и Луганске републике, НАТО и Запад ће притискати Србију да се сврста на њихову страну. Србија би требало да се чува исхитрених изјава и потеза. Истовремено, наша земља не треба да заборави ко јој је највернији савезник у очувању суверенитета и интегритета на КиМ.

Након што је Русија признала независност Доњецке и Луганске народне републике, притисци на Србију биће много већи него икада раније, оценио је председник Александар Вучић.

Штавише, према његовим речима, они су већ почели, а позиција наше земље, како је рекао, није лака и доводи је у ситуацију у којој постоје бројни изазови политичке, безбедносне и економске природе.

Да на Западу очекују да се сви сврстају на једну страну - њихову, речито говоре реакције на признање Доњецке и Луганске републике из нашег региона. Потез Русије још од уторка ујутру осудиле су Словенија, Хрватска и Македонија, као и црногорски председник Мило Ђукановић али и Дритан Абазовић.

Притисци са Запада на Србију

Притисци са Запада на Србију због украјинске кризе, нарочито од НАТО-а сасвим су извесни и биће усмерени на то да се Србија придружи једностраним - западним акцијама против Москве, сматра некадашњи министар спољних послова Југославије Живадин Јовановић.

Осим, „класичних захтева“ да Србија смањи такозвану зависност од енергената из Русије, притисци ће ићи у правцу да се наша земља још више приклони Западу.

„Мислим да Србија, као неутрална земља треба да се чува било каквих исхитрених потеза или изјава и да настави да се залаже за дијалог, за мирно и дипломатско решење кризе. С друге стране, Србија као традиционални савезник и пријатељ Русије, као земља која са Русијом има стратешке односе, и то како суштинске, тако и формалне, не би смела да прихвата било какве мере Запада и да чини грешке какве је учинила, рецимо, у односу на Белорусију“, сматра Јовановић.

Одбрана Косова само уз Русију

Српски најважнији интерес је мир, као и да очува свој суверенитет и територијални интегритет на Косову и Метохији, а Русија је најпостојанији српски савезник у том напору, подсећа наш саговорник.

Српски интерес остаје угрожен политиком НАТО и Запада, који су подржавали сецесионизам и тероризам на КиМ, додаје Јовановић. Ма какви притисци били на Србију, наша земља, према његовом мишљењу, све своје ставове у вези са украјинском кризом треба да мери кроз призму како се то одражава на њен суверенитет и територијални интегритет, односно на решавање питања статуса КиМ као аутономије у оквиру Србије у складу са међународним правом и са Резолуцијом 1244.

„Србија нема никога на планети ко тако снажно, јасно и консеквентно подржава њен суверенитет и територијални интегритет као што то чини Русија и потом Кина. Шта год се дешавало и где год се дешавало, Србији то мора бити у првом плану“, напомиње Јовановић.

Врло је добро познато да догађаји у Украјини своје порекло имају у стратегији ширења НАТО-а на исток, као што се добро зна да је прва жртва те стратегије Запад била Србија 1999, подсећа Јовановић.

Од тада је та стратегија имала више фаза – од пријема средњеевропских и источноевропских држава у чланство, до ширења војних база – та стратегија суштински је узрок свега. Да је било више разума и уздржаности, не би дошло до украјинске кризе, сматра Јовановић.

Дијалог Москве и Вашингтона

Поред тога што би требало да води мирољубиву политику, да се чува од пренагљених изјава и иступа, Србија би, према мишљењу некадашњег шефа југословенске дипломатије, могла и да се заложи за дијалог између Москве и Вашингтона, с обзиром да су мултилатералне институције попут ОЕБС-а и УН-а мање ефикасни и компромитовани досадашњим непринципијелним ставовима.

„С друге стране, Србија мора да јача подлогу своје политике неутралности, а то значи да јача систем одбране и у погледу организације, и у погледу модернизације, опремања одбрамбених снага“, закључује Јовановић.

Листа захтева

Према мишљењу Владислава Јовановића, такође некадашњег шефа југословенске дипломатије, да ће притисака на Србију бити, као и да ће они бити јачи, закључак је који се логички извлачи из веома компликоване и потенцијално опасне ситуације у Украјини.

Уколико Запад жели да се задржи на курсу заоштравања односа са Русијом, што је према његовом мишљењу, једна али не и једина од могућности, Запад би могао да врши притисак на Србију да се политички дистанцира од Русије – да је Београд више не подржава у светским форумима, као и у споровима Москве и Запада – такође да Србија буде активна у солидарисању са западним ставовима у вези са признањем независности Доњецке и Луганске републике.

Следеће поље могућег притиска на Србију је, каже Владислав Јовановић, захтев за увођење економских санкција Русији. У том случају, притисак ЕУ, САД и других западних сила, да се Србија јавно придружи економским санкцијама био би веома велики.

„Ми ту имамо врло принципијелан и јасан одговор, а то је да поштујемо УН, које су једини светски орган који је овлашћен за завођење санкција према другим члановима организације и који би био обавезан за остале чланове. У овом случају, не постоји могућност да санкције Русији буду уведене под именом и заставом УН, зато што постоји огроман број земаља који би био против тога, а друго, зато што то у Савету безбедности не би могло да прође због права вета Русије и Кине“, објашњава Јовановић.

Завођење санкција ван система УН не обавезује друге земље и Србија би требало да се штити тим аргументом, јер Запад на њега нема ваљан одговор, додаје он.

Косово и Српска као адут Запада

На то да се Србија приволи да се сврста на страну Запада, могу да се користе и питања Републике Српске и Косова и Метохије. За сада, ова питања се отварају дозирано, јер Запад рачуна да може да добије све, а да своје интересе у Србији не излаже већој опасности.

„Због Украјине они могу да иду и корак-два даље и да прихвате ризик излагања опасности свог даљег утицаја на Србију. Али и тада ће све морати да чине са додатном предвидљивошћу. Према томе, један апсолутни облик притиска на Србију, без икаквих опсежних калкулација у погледу ризика, не може да се појави, јер њихови интереси у Србији више нису апсолутни. Они су у игри са интересима других“, каже Јовановић.

Србија је успела да се издигне из ранијег положаја, када је била сатерана у ћошак – развила је партнерске односе са великим бројем земаља и није је више могуће третирати као предмет бруталне политике. Због тога ће, да не би била контрапродуктивна, политика Запада према Србији, морати да има прихватљиве форме, закључује наш саговорник.