- Sputnik Србија, 1920
РУСИЈА
Најновије вести, анализе и занимљивости из Русије и Заједнице независних држава

Желим да се вратим кући, тамо ми је другарица: Дирљива прича дечака из Донбаса /фото, видео/

© Sputnik / Оливера ИкодиновићКолоне избеглица из Донбаса непрестано пристижу у Русију.
Колоне избеглица из Донбаса непрестано пристижу у Русију. - Sputnik Србија, 1920, 23.02.2022
Пратите насTelegram
Деца која су из Донбаса евакуисана у руску Ростовску област наставиће школовање у школама у овом региону. Међу њима су и десетогодишњи Владислав и једанаестогодишња Серафима, који су стигли из Стаханова, града из Луганске области.
Дечак је у Русију стигао са баком, а девојчица са мајком. Владисављеви родитељи су остали у Донбасу. Недостају му, али се нада скором сусрету и мајчином загрљају.
„Желим да се вратим кући, да све буде у реду“, каже он.
Владислављево детињство је, прича његова бака Ирина Овсјаникова, прошло у рату. Имао је само две године када је све почело.
„Мало сам се бојао, али сада је лакше, јер нас је Русија већ прихватила, и све иде како треба“, каже Владислав.
Не зна шта је са његом другарима - они који имају рођаке у Русији, каже, отишли ​​су код њих...
„А они који немају... не знам. Тамо је остала моја другарица Катја, остао је и мој друг Глеб и не знам ко је још остао, а можда су се и евакуисали као и ми“, додаје.
Његова бака каже да Владислав целу ноћ није спавао током евакуације. Тешко му је пало одвајање од родитеља, који су остали у Донбасу.
„Веома бринемо за њих. У контакту смо, говоре нам да је још рано да се вратимо, иако смо мислили да идемо на само два дана. Очигледно је да ћемо још остати овде. Када се чујемо, моја ћерка не прича много, јер зна да бринем, тако да сва дешавања пратим на интернету... Ћерка ми говори да је све у реду, да не бринемо, али јој јако тешко пада што је раздвојена од сина, а он је забринут што је без мајке“, прича Овсјаникова.
Владиславу сада бака помаже да савлада школско градиво. Учитељи из Донбаса им редовно шаљу домаће задатке, мада им је већ понуђено да дечак настави школовање у Русији, пошто су образовне институције Ростовске области спремне да организују образовни процес за све ђаке који су пристигли из ДПР и ЛНР. Ако је потребно, спремне су да пруже и психолошку помоћ и подршку. Школарци из Донбаса биће распоређени у одељења у складу са старосном категоријом, а надлежни истичу да у региону има довољно наставног кадра за рад са њима.
„Долазили су и говорили да може да иде у трећи разред, али не знам шта да радимо, морам са његовом мајком да се посаветујем, јер ми желимо кући да се вратимо“, каже Овсјаникова.
У последњих осам година, колико траје конфликт у Украјини, Владиславу и његовој баки ово је трећи пут да се евакуишу. Овсјаникова каже да „више нема снаге“ и да само жели нормално да живи.
Наду у светлију будућност улила јој је вест да је Русија признала Доњецку и Луганску народну републику. Ta одлука руског председника Владимира Путина међу житељима Донбаса изазвала је радост и аплаузе.
„Немате појма колико смо срећни! Честитали смо и телефонирали једни другима... Коначно смо то доживели. Наши момци су гинули. Веома много студената је погинуло, наших познаника. То је рат, а рат зближава људе. Сви у нашем граду живимо као једна породица, што нас радује. Коначно смо сви срећни! Хвала Богу! То је зато што су људи већ уморни од свега“, прича саговорница Спутњика.
Рат је најтеже пао деци. Многи од њих и не знају како је живети у миру. Памте само стална гранатирања и дронове који непрестано лете изнад глава, прича Овсјаникова.
Владислав и његова бака смештени су, заједно са другим избеглицама из Донбаса, у један хотел, на око 80 километара од Ростова на Дону. Услови су, истичу, веома добри. Задовољни су гостопримством Руса.
„Док шетамо градом људи се заиста саосећају са нама. Веома нам је пријатно што су тако добри и гостољубиви, што нисмо сами у својој тузи“, каже Овсјаникова.
Али, упркос томе сада сања само о једноме – о свом дому.
„Без обзира колико је добро, код куће је увек најбоље“, закључила је она.
Девојчица Серафима прича да је у њеном граду Стаханову било „страшно“, зато што се стално пуца, а деца се тога плаше. Неки од њених другара су, како додаје, тамо и остали.
До недавно су, каже, наставу пратили онлајн, пошто је велики број ђака, услед пандемије вируса корона, био болестан.
„А онда смо се вратили у школу на два дана и опет смо морали да одемо. Објавили су евакуацију, рекли нам да узмемо најнужније ствари и документа, а ми смо узели шта нам је пало под руку и напустили смо град. Превезли смо се евакуационим аутобусом - било их је пет или шест. У неким аутобусима су људи седели, а у некима је било и оних који су стајали“, прича девојчица.
Додаје, и да се јако плашила док је била код куће, у Стаханову, зато што је „било заиста застрашујуће“, а сада машта само о томе да се поново састане са својом најбољом другарицом, која је остала у Донбасу.
„Веома ми недостаје. Саки дан се чујемо, дописујемо. Она ми говори шта се дешава. Прекључе су се код њих поново чуле сирене за узбуну. Јако се бринем за њу и надам се да ће бити све добро“, каже Серафима.
Њена мајка Јекатерина каже да је у Донбасу „тешко“, али се нада да ће се рат коначно завршити и да ће се ускоро вратити кући.
На крају, захваљује се Путину што је признао ДНР и ЛНР.
Осам година смо то чекали!“, нагласила је она.
Све вести
0
Да бисте учествовали у дискусији
извршите ауторизацију или регистрацију
loader
Ћаскање
Заголовок открываемого материала