Зовем сина у Донбасу, везе су лоше, глас сам чула — значи, жив је /фото/

Људмила је једна од првих избеглица која је стигла у Русију, након што је у Донбасу 18. фебруара проглашена евакуација становништва. У Луганску јој је остао син. Везе су лоше, па једва успеју коју реч да прозборе. Понекад се јави, глас сам чула — значи, жив је и здрав.

Каже да су гранатирања интензивирана и да су зато били приморани да напусте своја огњишта и да се евакуишу. Било је, вели, страшно.

„Да није страшно, не бисмо ни долазили, али имамо унуке, а и ми смо у годинама“, каже она.

Људмила се, као и сви избегли из Донбаса, нада да ће се ситуација ускоро поправити и да ће се ускоро вратити својој кући.

„Овде немамо где да живимо, немамо своје куће. Пензија је мала, па не можемо овде да се скућимо. А, без здравља нема ни посла. Зато ћемо се вратити“, додаје она.

Прича и да су сви у избегличком смештају пратили Путиново обраћање и да су чекали тај тренутак када ће објавити своју одлуку о признању ДНР и ЛНР.

„Јако смо срећни због тога!“, закључила је она.

Њена пријатељица Ирина Николајевна је, каже, побегла од рата да би „у Русији дочекала мир“. А, наду и веру у мир улио јој је руски председник Владимир Путин када је потписао декрет о признању независности Доњецке и Луганске народне републике.

„Сада се појавила нада да ће завладати мир. Само се то желим и ништа више“, каже она.

У Русију је стигла из Првомајска, градића од око 36 хиљада становника, удаљеног око 75 километара од Луганска. Удовица је, али избегличке дане не проводи сама, већ у друштву својих суграђана. Лакше је када се тешкоће са неким поделе.

„Град је остао празан, људи су отишли, посебно они са малом децом. Остали су само они који нису могли да оду, који имају болесне родитеље или инвалиде“, додаје.

Живот у Донбасу, где живи око 800 хиљада Руса, постао је неподношљив од априла 2014. године, када је кијевски режим, кога подржава Запад, започео војну операцију на истоку Украјине против становника региона, незадовољних фебруарским државним ударом.

Рускојезично становништво у Донбасу свих ових година изложено је најстрашнијим тортурама, малтретирањима и репресијама. Не прође ни један дан без гранатирања и убијања цивила.

„Пуца се са свих страна. Сваког дана негде“, каже Николајевна.

Живот у Донбасу је тежак. Пензије и плате су мале, па се људи сналазе како умеју и знају.

„Пензије се крећу од осам до десет хиљада рубаља. Плате су око 15 хиљада, не знам тачно. А шта да радимо?! Нема другог излаза. Економишемо. Неко има баштице и викендице, па се сналазимо. Преживљавамо“, прича Николајевна.

Ипак, у Русији су их, каже, лепо примили. Смештај је добар, храна одлична.

„Лепо су нас дочекали, живимо у добрим условима. Обезбедили су нам храну, све је одлично“, истиче.

Добила је и банковну картицу, па очекује да јој легне једнократна новчана помоћ у износу од по 10.000 рубаља, колико Русија даје свакој избеглици која стигне из Донбаса.

Иако јој је у руској Роствској области све потаман ипак се нада да ће овде остати што је могуће краће.

„Рачунали смо да ћемо остати недељу дана, али видећемо“, каже.

У Русију је до сада, бежећи од украјинских граната, стигло око 100 хиљада избеглица из Донбаса, од којих су скоро трећина деца, а предвиђа се да би број евакуисаних могао да достигне и цифру од 500 хиљада ако се ситуација у региону погорша.