Осам година ничега: Шта је Украјина радила по питању решавања кризе на истоку земље?

Политички Кијев је имао довољно времена да изнађе излаз из кризе, али је уместо тога осам година минирао Минске споразуме, инсистирајући не на својој територији него на територији без Руса. Црвене линије су пређене, каже спољнополитички аналитичар Александар Павић.

Запад у громогласном надгорњавању око дефинисања тежине руског „преступа“ заобилази осетљиво питање које је уједно и кључ за разумевање новонастале ситуације: шта је Кијев радио осам година те да ли је овакав епилог био очекиван али и једино могућ?

Русија је изгубила стрпљење

Осам година Украјина ништа није чинила и за то нечињење је имала пуну подршку Запада, децидан је аналитичар Александар Павић.

„ За све ове године Украјина не само да ништа није радила поводом Минских споразума, већ се истовремено активно наоружавала да би у једном тренутку поменула и могућност повратка у нуклеарни статус. Овде се, дакле, не ради само о одуговлачењу Украјине у решавању настале кризе него о директној опасности да се нуклеарне ракете нађу на руским границама. Русија је изгубила стрпљење, али не после осам него после 30 година јалових преговора са НАТО-ом и Западом око принципа недељививе безбедности на целом Евроазијском простору од Лисабона до Владивостока. Украјина је била само наставак похода на Исток и ширења НАТО-а, а циљ јасан - освајања Русије и отварање пута ка Пекингу“.

У светлу пропалих Минских споразума, Павић скреће пажњу на чињеницу да украјинска страна уз подршку Запада никада није ступила у озбиљне преговоре са представницима ДНР и ЛНР.

„То није никад ни покушано. Оно мало разговора на почетку је било фингирано, и без озбиљних намера“.

Над геноцидом се не ћути

Да је Кијев имао стабилну, самосталну а не, по речима Путина, марионетску власт, Украјина је, каже Павић, могла да задржи Луганску и Доњецку републику у својим границама.

„ Запад је инсталирао своје марионете у Кијеву и ниједан режим није могао да ради у складу са интересима саме Украјине и Русије, и целог региона. Да је поступио по доброј вери, спреман на разговор, кијевски режим би данас имао две аутономне области али обе у границама своје земље. То њима није било довољно. Они су хтели територију без Руса. Нико од руског становништва у Доњецку и Луганску није био спреман да прихвати тако нешто као што ни Русија није могла да прихвати да се дуж њених граница дешава геноцид над руским народом, а сада и руским грађанима у Доњецку и Луганску. Кијевски режим је пропустио шансу да сачува територијални интегритет“, тврди Павић.

Да није било обојене револуције 2014. и инсталирања антируса и нациста на чело земље, данас би, уверен је Павић, и Крим био у саставу Украјине.

Споразум као средство рата

Павић подсећа да активно минирање Минских споразума од стране Украјине наликује минирању Бриселских споразума од стране косовских Албанаца. И једни и други, уверен је, уживају подршку Запада, пре свих Вашингтона и Лондона.

„Не заборавимо да се на Западу споразуми користе као још једно средство рата а не као могућност изналажења мирног решења. Имамо исте актере који намерно распирују кризу како на КиМ и нашем региону, тако и у Украјини. То је исти рукопис“, закључује Павић.

У најновијој емисији „Мој поглед на Русију“ Љубинка Милинчић одговора на питање да ли Путин обнавља руску империју:

Погледајте и Спутњикову специјалну емисију о дешавањима у Донбасу: