Русија, Кина и Донбас: Почела је нова етапа развоја односа у свету /видео/

Иако рат Америке против Русије путем Украјине није избио — додуше, напади на Донбас ни миру не дају прилику — стратези посустале доминације САД нестрпљиво траже још један рат. „Вашингтон мора да се припреми за рат и са Русијом и са Кином“, ратоборно поручује магазин „Форин полиси“. Војно-индустријски комплекс задовољно трља своје крваве руке.

Уосталом, није без обиља добрих разлога генерални директор корпорације „Рајтеон“ Грег Хејс својим акционарима пре месец дана указао да „тензије у Источној Европи и тензије у Јужном кинеском мору стварају притисак да се троши на одбрану. Тако да у потпуности очекујем да ћемо видети користи од тога“.

„Пекиншки манифест“

Зато што то доноси профит америчком војно-индустријском комплексу, а можда и стога што су напокон почели да се трезне од опијености сопственом моћи, премда једно не искључује друго, тек, медији главног тока на Западу опсесивно су почели да се баве, како формулише „Вашингтон пост“, „бромансом Сија и Путина од које су сачињене ноћне море Америке“, чији „званичници одавно страхују од снажног партнерства Кине и Русије“.

Недавни сусрет председника две земље на отварању Зимске Олимпијаде, описује „Пост“, „био је толико топао да је могао да отопи сибирски глечер... У сенци ескалације украјинске кризе, две земље успостављају све ближе везе, засноване на заједничким стратешким интересима — и непријатељима“. А „Пекиншки манифест“ два председника „представља нову визију мултиполарног света заснованог на ‘редистрибуцији моћи’“.

То је, опомиње и бивши саветник за националну безбедност САД Стивен Хедли, „манифест њиховог глобалног лидерства“ којим „Русија и Кина дају аргументе за преузимање међународног система и улоге од које су САД по њиховом уверењу одустале“.

У светлу оваквих оцена и пратећег раста напетости у Донбасу, „Вашингтон пост“ поставља питање „колико далеко је Кина спремна да иде да би помогла Русији?“, док практично истовремено и са упадљиво сличном формулацијом „Вол стрит џорнал“ наводи да „Пекинг размишља колико далеко да иде у подршци Путину поводом Украјине“. „Шта ће Кина урадити ако Русија ескалира ситуацију у Украјини“, разматра и Атлантски савет, главни тинк-тенк НАТО пакта. „Ако Русија изврши инвазију Украјине, уведимо санкције Кини“, предлаже „Форин полиси“, јер, „Путин је у Пекингу пронашао економску линију живота коју само Вашингтон може да уништи“.

Претња нуклеарним оружјем

„Како Запад може да порази осовину Си-Путин“, пита се и лондонски „Тајмс“, док је у својим предлозима најконкретнији бивши функционер ЦИА-е Метју Кроних. У споменутом тексту у „Форин полисију“ о истовременом рату с Кином и са Русијом, он тражи да Вашингтон „примени рецепт из Хладног рата и снажније се ослони на нуклеарно оружје како би ублажио локалне предности својих ривала у конвенционалном наоружању... Сједињене Државе требало би да се ослоне на претњу нестратешким нуклеарним ударима како би одвратиле и, као последње прибежиште, зауставиле кинеску амфибијску инвазију Тајвана или руски тенковски продор у Европу.“

Разуме се, ништа мање од нуклеарне претње нуклеарним силама ваљда и не треба очекивати од аутора текстова као што су „Време је за напад на Иран“, „И даље је време за напад на Иран“, и књиге „Време је за напад“.

„Подршком Русији у остваривању њених легитимних интереса Кина се укључује у оно што се назива глобалним одлучивањем“.

© POOL

/

Уђи у базу фотографија

Истовремено, овај ратни хушкач, који због својих идеја није смештен у установу затвореног типа већ је заменик директора Центра за стратегију и безбедност Атлантског савета, тражи и да се повећају војни буџети Америке и њених савезника. „Америка може и да удвостручи издвајања за одбрану“ — са овогодишњих 778 милијарди, наспрам 310 милијарди колико ће потрошити Русија и Кина заједно — а поврх тога „европски савезници треба да инвестирају у оклопе и артиљерију док азијски савезници купују поморске мине, подводне пројектиле и подморнице“.

И лондонски „Тајмс“ рачуна да НАТО „циљ од 2 одсто (БДП-а за војску) више није довољан“ те да и „Јапан мора да напусти самонаметнути лимит од 1 одсто“, све у свему, закључиће и „Вол стрит џорнал“, „време је за већи трошак за одбрану“; макар још 200 милијарди долара, јер, „САД се суочавају са изазовима новог савеза између Кине и Русије“.

Тестирање односа Москве и Пекинга

На који начин Сједињене Државе могу да се суоче са овим савезом? Колико је чврста веза између Москве и Пекинга? И како ће то утицати на даљи развој догађаја у Донбасу и у Тајванском мореузу?

О овим су питањима у „Новом Спутњик поретку“ разговарали некадашњи дописници наших медија из Москве и Пекинга, Ђуро Билбија и Милорад Денда.

„Почела је нова етапа развоја односа у свету. Ово је први директни судар оног света који промовишу Русија и Кина, и света доминације Вашингтона коју би да одржи Америка са својом клијентелом. Стога су улози још и много већи од питања шта ће се догодити у Украјини и Донбасу,“ напомиње Милорад Денда.

Он скреће пажњу да кинески аналитичари опомињу да би Европска унија могла да буде својеврсна колатерална жртва продужених напетости, поред осталог, и тако што би „због нестабилне ситуације европски капитал био натеран да пређе у Америку, и да тиме у ублажи инфлаторне притиске у САД. Истовремено, иницирањем кризе у Украјини Вашингтон настоји и да тестира чврстину руско-кинеских односа“.

Односи две силе нов замах добили су пред отварање Зимских Олимпијских игара у Пекингу, када су председници Владимир Путин и Си Ђинпинг потписали „Заједничку изјаву о уласку међународних односа у нову еру и одрживом глобалном развоју“, која говори о „тренду редистрибуције моћи у свету“ и поред осталог открива да „пријатељство између две земље нема границе, и да нема ‘забрањених’ области сарадње“, те да су Русија и Кина „спремне да раде са свим заинтересованим партнерима на промоцији истинске демократије“.

„И Русија и Кина имају и више него довољно разлога да немају никакво поверење у било какве понуде Запада“.

© Sputnik / Sergey Guneev

Овај документ, објашњава Ђуро Билбија, „прокламује оно што је годинама сазревало у руско-кинеским односима, подижући их на још виши ниво. Заједничком изјавом двојице председника фиксирана је једна тачка у међународним односима са које се будућност, која неће бити по вољи Запада, пројектује тако да буде видљива и осталим земљама света — које неће имати улогу вазала као у pax Americana. А њихова заједничка снага ослања се, с једне стране, на савремено руско хиперсонично оружје које нема такмаца на Западу, а са друге стране на економску моћ Кине која је прошле године, и то без Макаоа и Хонгконга, по БДП-у претекла читаву Европску унију. Американци јако добро разумеју у коликој је мери све ово опасно по њихову хегемонију — и једно и друго најављује далекосежне промене у међународним односима, у склопу којих земље Запада и у геополитичком смислу постају мањина у свету“.

На једном скупу у Атлантском савету бивши премијер Аустралије Кевин Рад оценио је да, противљењем експанзији НАТО-а и формирању АУКУС-а, као и подршком руском захтеву за дугорочним безбедносним гаранцијама у Европи, „Кина постаје глобални безбедносни актер на начин на који није била раније“.

„Подршком Русији у остваривању њених легитимних интереса Кина се укључује у оно што се назива глобалним одлучивањем“, коментарише Милорад Денда.

„Што је још важније, можемо да видимо да су руски и кинески став подударни — како по питању ситуације у Европи, тако и у Тајванском мореузу и Јужном кинеском мору“.

Бесмислене санкције

О степену међусобног руско-кинеског поверења и снази њиховог „партнерства за преобликовање света“, додаје Ђуро Билбија, „понајбоље сведоче заједничке војне вежбе на копну, мору и у ваздуху које су однедавно почеле да се спроводе“.

„Такође, Русија је Кини помогла да развије систем за рано откривање ракетних напада... Неколико месеци пре него што је почела да се заоштрава ситуација око Донбаса, у Москви је боравио директор ЦИА-е Вилијам Бернс, са понудом Русији да макар буде неутрална када Американци уђу у обрачун са Кином. После тога је уследило потписивање заједничке изјаве Путина и Сија, која је показала какав је одговор Бернс добио. И то је Американце разбеснело. Тим више што, упркос свој пропаганди, они јако добро знају да нису спремни за улазак у војни сукоб ни са Кином ни са Русијом“.

„И Русија и Кина имају и више него довољно разлога да немају никакво поверење у било какве понуде Запада, јер су и једна и друга у прошлости више пута биле преварене, како поводом (не)ширења НАТО на исток тако и у вези са Тајваном“, подсећа Милорад Денда, и закључује:

„Стратешки циљ Запада, и то и Москва и Пекинг јако добро знају, јесте уништење тих држава. И управо то сазнање додатно јача њихово заједништво, јер, није само Русији потребна Кина због свог тржишта и економске снаге, већ је и Кина потпуно свесна да ће она бити следећа на реду ако падне Русија. У том смислу, потпуно је јасно и да, у погледу западних санкција Русији, Кина неће подлећи притиску, који укључује и претње секундарним санкцијама самој Кини, да им се прикључи. А тиме ће и санкције Русији, као главно преостало средство Запада, бити обесмишљене“.