„Бесрамне копи-пејст лажи и крај Пакс Американе“: Човић о украјинској кризи

„Корени овог што сада гледамо дубоки су и сежу у прошлост, а сада су убрзани покушајем САД да се заустави незаустављив процес промене утицаја у међународној политици, пад америчке доминације и крај Пакс Американе“, оценио је бивши шеф Координационог центра за Косово и Метохију Небојша Човић поводом дешавања око Украјине.

Због учесталих хакерских напада и ометања сајта Спутњик Србија и наших канала на Фејсбуку и Јутјубу, све вести пратите и на каналу Спутњик Србија на Телеграму, који нико не може да угаси.

Човићеву колумну за „Новости“ преносимо у целости:

„Пре свега, важно је рећи да је ово што се догађа у Украјини трагично и да ће оставити последице не само по Украјину и Русију већ и по Европу у целини.

Међутим, да сам на месту Џоа Бајдена, чија позиција, са 7.000 километара удаљености, засад изгледа комфорно и нерањиво, не бих се превише опуштао; све се враћа, све се плаћа — па и деценије потпиривања сукоба, кршења међународног права и директних незаконитих агресија на суверене земље на чије је ресурсе америчка елита бацила око.

Крајње је лицемерно да режими НАТО и САД, после незаконите агресије на Југославију, Ирак, Либију, Сирију — а листа се ту не завршава — сада на сва уста, уз холивудску помоћ своје пропаганде које се не би постидео ни Стаљин, који је, додуше, то радио са мање пара од САД, Велике Британије и НАТО — оптужују Русију за оно што они раде широм света.

Оне који имају кратко памћење, лабав интегритет и склоност лаковерном гутању свега што долази са Запада, укључујући и неке наше медије, политичаре, формалне и неформалне групе у одећи различитих боја, који селективно штите права само неких жртава, и то само у посебним случајевима, подсетио бих да су САД и НАТО пре нешто више од 20 година брутално проглашавали цивилне циљеве војним и свесно гађали РТС, болницу ‘Драгиша Мишовић’, воз код Варварина, конвој избеглица на КиМ, кинеску амбасаду, да су свесно користили забрањене касетне бомбе усред пијачног дана у Нишу и на многим другим локацијама, забрањену муницију са осиромашеним уранијумом — и за то никада нису одговарали нити су показали грижу савести. Тада се нису оглашавали ни Међународни суд у Хагу, ни холивудске звезде. Пре три године, тада режимски званични лажов НАТО Џејми Шеј изјавио је без икаквог кајања да су ‘цивили у Југославији били колатерална штета, а да је бомбардовање било оправдано’.

Зато бих упутио апел уредницима наших медија да покажу више професионалног интегритета и, без намере да неког увредим, капацитета сваке врсте у извештавању о трагедији кроз коју пролази украјински народ и да не служе пропагандним циљевима једне или друге стране.

Површна методологија којој су склоне САД заснива се на коришћењу истог приступа, за који верују да је био успешан по принципу ‘копи-пејст’. Тако да цео сценарио месецима уназад подсећа на хорску сатанизацију наше земље.

Корени овог што сада гледамо дубоки су и сежу у прошлост, а сада су убрзани покушајем САД да се заустави незаустављив процес промене утицаја у међународној политици, пад америчке доминације и крај Pax Americanе. У основи свега је систематски приступ америчке спољне политике недржања речи и дезавуисања договора, укључујући и ратификоване међународне споразуме и остале елементе међународног права. Волели ми Владимира Путина или не, захтев Москве за ресетовање односа са НАТО потпуно је легитиман. САД и НАТО су своју формалну доктрину засновали на ‘обуздавању Русије’, што је проблематично само по себи пошто су, како се испоставило, САД и НАТО у томе видљиво изгубили сваку контролу и рационални приступ, потпуно је легитиман захтев Русије за ‘обуздавање НАТО’.

Већ сам више пута говорио о томе да су Горбачову дате гаранције да се НАТО неће ширити на Исток, на бивше совјетске републике, а да се он заузврат сложио са уједињењем Немачке. Чињеница јесте да он наивно није инсистирао да се потпише и ратификује међународни споразум који би то формално-правно регулисао. Међутим, записи с тим у вези, укључујући и званичне белешке највиших америчких и НАТО званичника који су учествовали у тим разговорима, постоје у америчким безбедносним архивама, са ових докумената је после 20 година скинута ознака тајности и доступни су јавности; када се то има у виду, шокира хорско негирање постојања оваквог договора на свим нивоима америчких и НАТО структура.

Народски речено — невероватно је да они лажу без срама када их доступна документација директно демантује. Додуше, последњих неколико месеци појавио се стидљиво нови приступ — ко је Русима крив што није ништа званично потписано, без обзира на то шта им је обећано; а и ако им је обећано, то сада пуј-пике не важи јер се Русија није понашала онако како је требало?! Запрепашћујуће на том нивоу политике, од стране оних који претендују да буду узор другима.

Но, да се вратимо на Украјину. Режими САД и НАТО су одувек циљали на Украјину, свесни њеног значаја за Русију и уложили су значајна средства да дословно ископирају (опет копи-пејст) оно што су урадили у вези са свргавањем Слободана Милошевића, славодобитно убеђени да је то био фантастичан успех. Додуше, без бомбардовања, јер су је војни капацитети и блискост са Русијом чинили незгоднијом метом. Организована је наранџаста револуција, а када се испоставило да то и није било тако успешно, протести на Мајдану, који су изрежирани од стране поменутих режима, уз директно учешће специјалних снага, пре свега ВБ, на терену, које су биле задужене за снајперске ликвидације једног броја учесника протеста али и полицајаца. Ове ликвидације имале су за циљ да изазову револт становништва против владе коју је Запад хтео да свргне јер није радила по западном диктату, као и још једну пропагандну хистерију у западној јавности. Управо ови фактори су и ојачали десничарске неофашистичке групације са запада Украјине, које су тада наоружане и већ осам година представљају велики безбедносни проблем и самим украјинским властима.

Истовремено, почиње дискриминација руског становништва, што резултира кризом на истоку Украјине. У Минску се организују преговори у оквиру Нормандијске групе (Немачка, Француска, Украјина, Русија), потписују се два споразума, Минск I и Минск II. САД, које нису биле укључене у ове преговоре, активно дезавуишу договорено и врше притисак на Кијев да не спроводи споразуме. (Чувен је скандал са садашњом државном подсекретарком САД за политичка питања Викторијом Нуланд, чији је телефон прислушкиван 2014. док је у Украјини о кризи разговарала са тадашњим америчким амбасадором у Кијеву. У снимку овог разговора који се појавио на ‘Јутјубу’, Нуланд је вулгарним језиком, подсмешљиво критиковала неспособност Европљана, што је у том тренутку прилично затегло односе САД са европским лидерима, нарочито са Ангелом Меркел).

Ово није једини случај такве политике САД: погледајте шта се дешава са РСБУН 1244 или са Дејтонским споразумом, који су обавезујући међународноправни документи, као и са свим осталим потписаним споразумима, укључујући и Бриселски, које управо САД директно и систематски крше већ више од две деценије и врше притисак на своје савезнике да и они чине исто. Очигледно је да постоји тај осећај посебности да се право и правила не односе на њих, да су они изнад тога.

Пропагандна хистерија западних режимских медија и притисци западних режима активно и директно су довели до оваквог исхода; у више наврата је постојала могућност преговора и договора Кијева и Москве. Доследним спровођењем споразума из Минска била би трајно отклоњена опасност оваквог исхода, али то очигледно није одговарало САД.

Москва је, наравно, препознала овај модел понашања, али је њена уздржаност погрешно протумачена као слабост. Ситуација је доведена до пуцања када је Русија рекла ‘доста је било’ и предала листу захтева.

Искрено, после свег искуства које имам у комуникацији на највишим међународним нивоима, био сам шокиран одговором и арогантним изјавама одлазећег генералног секретара НАТО/банкара Столтенберга; то се једноставно не ради на тај начин у међународној политици.

Да ли је постојала намера да се изазове реакција Москве или се НАТО занео у свом силеџијском приступу који је пролазио код мрцварења и агресије на мале земље попут наше, показаће историја. Али, оно што је сигурно јесте да су и САД и НАТО директно спречили Кијев да уђе у преговоре са Москвом и спречи оружани сукоб — и пре почетка конфликта и пре пар дана — јер им не одговара да се Украјина и Москва договоре. Украјина и украјински народ су жртве, или како то бескичмењак Џејми Шеј лаконски каже, колатерална штета геополитичких циљева САД и НАТО у њиховом обрачуну са Русијом.

Постоје многи разлози за овакву острашћеност у сукобу који је за многе судбински, а не само за Русију и Украјину: САД по сваку цену покушавају да ојачају своју улогу у Европи; главни инструмент контроле Европе је НАТО, који је, како је то рекао Макрон пре две године, био у коми и на апаратима, и требало га је вратити у живот — а шта је боље од рата у Европи! Европа је почела све гласније да говори о својој стратешкој и безбедносној аутономији, чиме би Вашингтон изгубио своју контролу и утицај. Стога је овај сукоб нужан и за опстанак самог НАТО, али то је секундарно у целој причи. Оно што је најважније јесте да Вашингтон задржи инструмент утицаја и контроле Европљана.

Други, не мање важан аспект, јесте оно што америчке структуре лаконски називају енергетском диверсификацијом, а у основи значи монопол америчког течног гаса у Европи, што је додатни инструмент контроле САД.

Северни ток је дуго трн у оку и бол у мозгу Вашингтона; до ове ситуације са оружаним сукобом у Украјини, сви притисци на Немачку да одустане од Северног тока II нису имали никаквог утицаја. Иако се то формално не уклапа у прокламоване циљеве САД када је у питању украјинска криза које форсира режимска пропагандна машинерија, Бајдену се омакао коментар на првој специјалној конференцији поводом кризе у Украјини да је ‘руски гасовод сада само хрпа старог гвожђа на дну Балтичког мора’. Његови саветници су били очајни због овог гафа, јер то угрожава цели наратив који је унапред спремљен за све фазе ове кризе, али заслепљеним западним медијима који су пратили ову конференцију ово није привукло пажњу. Колико украјинских и руских живота треба да буде изгубљено да би Бајден постао ексклузиван снабдевач Европе енергентима?

Други лицемерни елемент је оклевање да се уведу санкције за руску нафту — јер ће то подићи цене горива у Америци и изазвати револт становништва, а Бајден већ има превише проблема на унутрашњем плану које покушава да гурне под тепих пропагандном хистеријом о ‘рату са грозном Русијом’. Било како било, себични циљеви једне силе, хиљадама километара удаљене од Европе, довели су Европу на ивицу много ширег рата од ових страшних сцена које сада гледамо у Украјини. Хтели то неки да прихвате или не, тај сукоб се прелива на целу Европу, али ни САД неће бити безбедне у свом удаљеном рају. Сукоб је оживео и србомрсце у региону, који не схватају да њихови ментори имају пуне руке посла на истоку Европе; Европа, са друге стране, мора да одлучи — да ли ће бити суверена и самостална у доношењу одлука које се тичу њене будућности или ће пристати да буде марионетски савез, америчка колонија, чије се одлуке доносе у Вашингтону.

Одлука нашег руководства је принципијелна и једина исправна! После свега што смо доживели крајем деведесетих, незакониту агресију, бомбардовање и окупацију дела наше територије, од нас нико нема морално право да било шта захтева у оваквој ситуацији, а нарочито они који су и били агресори на нашу земљу и на чијим рукама је крв наше деце, цивила, војника и полицајаца и који су нашу земљу оставили у рушевинама, а који за своје злочине још увек нису приведени правди. Надам се да ће та њихова декларативна приврженост међународном праву једног дана имати резултат у дугогодишњим затворским казнама за злочине које су починили над нама кршећи исто то међународно право у које се данас куну“.

Човић је одмах по почетку руске операције у Донбасу за Спутњик коментарисао поруке које су Србији стизале са Запада: