- Sputnik Србија, 1920
СПОРТ
Вести и анализе са најзанимљивијих и најбитнијих спортских догађаја широм Србије и целог света.

„Е, неће Васке...“

Велибор Васовић - Sputnik Србија, 1920, 04.03.2022
Пратите насTelegram
„Један од најбољих“ – епитет је који ће заувек стајати из име Велибора Васовића, легендарног фудбалера и тренера преминулог на данашњи дан пре две деценије. Први Србин, тада Југословен, који је подигао трофеј победника Купа шампиона, једини који је и играо и тренирао Партизан и Црвену звезду.
Због учесталих хакерских напада и ометања сајта Спутњик Србија и наших канала на Фејсбуку и Јутјубу, све вести пратите и на каналу Спутњик Србија на Телеграму, који нико не може да угаси, а све видео садржаје на платформи „Одиси“ (odysee.com).
„Е, неће Васке“ – реченица је која је пратила Васовића до краја живота јер је одбијао да се повинује устаљеним правилима и желео је да ради на начин који је сматрао исправним због чега је почетком деведесетих година основао и Удружење за заштиту и просперитет југословенског фудбала.
Желео је тада промене у врху Фудбалског савеза Југославије, смањење велике Прве лиге, рад на томе да се публика врати на стадионе и да се побољша систем у млађим категоријама како би се омогућио прилив нових квалитетних играча.
Није у томе успео, али јесте оно што нико никада није, нити ће и с разлогом га се треба сећати.

Ратно дете

Године Другог светског рата значајно су утицале на одрастање дечака рођеног у Пожаревцу 1939. године.
Девето дете Живојина Васовића и Јелене Васовић је 1953. године остало без оца, некадашњег пореског службеника измореног логорашким данима за време окупације, а свега годину дана касније почело је да се бави фудбалом – у Партизану.
Четири године омладинског стажа су биле довољне за трансфер у први тим у ком се Васке, као поуздани либеро, задржао пет година.
Било би и више, али...

„Црни фондови“

„Истицао ми је уговор. Истицао је и Јусуфију. Обојица смо били репрезентативци, а у управи Партизана је био мој ујак Давид Лаушевић. Мудраци у клубу су мислили да је боље да дају велике паре Јусуфију, а да ћу ја по природи ствари морати да ћутим“.
Васовић је 1963. године урадио оно што нико у готово двадесетогодишњој историји ривалства Партизана и Црвене звезде није урадио – заменио је дресове вечитих ривала и задужио црвено-белу опрему.
„Дошао сам у Звезду и био сам плаћен из црног фонда. Генерал Илија Радаковић, који је био председник Партизана, одмах ме је звао и нудио дупло више да се вратим, такође из црног фонда, почео је невиђени притисак, звали су телефоном, писали писма, организовали навијаче. Још чувам писмо у коме ми један официр прети убиством ако се не вратим. Потписао се чак пуним именом и презименом, написао адресу...“
Звезди је донео титулу, своју четврту заредом, за свега 13 утакмица зарадо је пет милиона тадашњих динара, кажу – толико су коштала два аутомобила марке „мерцедес“, али ту није био крај...

Плаћа те Звезда, а играш за Партизан

После само сезоне у Звезди вратио се у Партизан, али је претходно тренирао са црно-белима док је имао важећи уговор са црвено-белима – свему је морао да пресуди Александар Ранковић, тадашњи потпредседник СФРЈ.
„Размотрићемо и видећемо“, рекао је Ранковић после 45-минутног разговора у ком је Васовић објашњавао шта се све догодило и зашто жели да се врати назад у Партизан.
Проблем је решен – Васовић је опет стигао у Хумску, а на супротну страну Топчидерског брда упутио се Звездан Чебинац.
„Галић, Јусуфи и остали нису хтели да играју за Партизан јер су осетили да клуб може да се уцењује за новац. Дешавало се да играмо само омладинци, Владица Ковачевић и ја“, говорио је Васовић.

Пут ка врху и – трагичан пораз

Васовић се изборио за свој статус у Партизану, понео је капитенску траку и повео „Партизанове бебе“ ка финалу Купа шампиона 1966. године.
Дао је гол у 55. минуту, али је Реал Мадрид преокретом стигао до победе пред 55.000 гледалаца на стадиону „Хејсел“ у Бриселу.
„Да ли је Партизан продао финале? Не, него је играо Владица Ковачевић са упалом плућа, Милан Галић тек из војске после осам месеци без тренинга јер су тако хтели генерали. Мислили су да ће Васке да удене гол, да ће да поломи двојици ноге и да ће све бити у реду. Е, неће Васке да ломи ноге када се неком ћефне“.
Последњи звиждук судије у финалу је значио и крај златне генерације – готово цела екипа је кренула пут иностранства, али је Васке имао свој. Без агента, ишао је од клуба до клуба и покушавао да се наметне. Срећа му се осмехнула у Амстердаму.

Тотални капитен

Године 1965. на клупу Ајакса сео је Ринус Михелс, рођени Амстердамац и легендарни нападач тог клуба са 122 постигнута гола на 264 утакмица током десетогодишње каријере, спреман да промени историју фудбала.
Михелс је творац идеје о тоталном фудбалу, игри у којој фудбалери наступају на свим позицијама на терену, а у томе је Васовићев таленат и техничко знање видео као значајан фактор па је већ у првој години Васке освојио дуплу круну у Холандији.
Поверење је с годинама расло и Васовић је постао први странац капитен у историји Ајакса, у екипи са легендама какве су Јохан Кројф, Јохан Нескенс, Вим Сурбијер, Хајнц Стај, Бари Хулсхоф, Гери Мирен, Пит Кајзер...
Оно што му је одузето „генералским одлукама“ 1966. године, Васовић је надокнадио пет лета касније и 1971. је постао шампион Европе са Ајаксом, поставши први Србин, тада Југословен, са таквом чашћу.

Тренер из ината

„Имао сам 31 годину и био сам у напону снаге, али сам намерно решио да прекинем, знао сам да одатле могу да идем само низбрдо, а само будала пристаје да свесно иде низбрдо у каријери“.
Освојио је пехар и одмах оставио фудбал – вратио се у Партизан и постао шеф стручног штаба свог клуба пошто је ту позицију напустио Гојко Зец и са 32 године и два месеца постао најмлађи први тренер црно-белих у историји. Али, опет је морао да оде...
„Мудри другови су оценили да сам ја либерал, нису могли политички да ме дискредитују пошто нисам био члан партије, али је затим Партизан две утакмице изгубио на свом терену. Ја сам као паметан момак који бистро и брзо капира рекао – хвала лепо“.
Прошетао се Васовић даље кроз Француску и Египат и одлучио да од 1983. до 1986. године обави дужности студента Правног факултета.

Позив који се не одбија

„Ја волим да тумачим све ствари у своју корист зато што сам по природи коцкар, одвратни покераш у животу који тачно зна какве карте има његов противник. Ја сам се за домаће прилике финансијски средио и склонио сам се са идејом да се у фудбал вратим само на позив који се не одбија“.
У јулу 1986. то се и догодило.
„Дођи, потребан си нам“, гласила је порука коју је Васовић чуо од легенде Црвене звезде Драгана Џајића.
Али, играчи нису то схватили, Васовић је захтевао од њих да уче енглески језик како би се припремили за даље каријере, дошло је до сукоба и несугласица па је сарадња трајала свега две године – довољно да Васке постане једини и играч и тренер београдских вечитих ривала.

„Нисам знао да такав човек негде постоји“

Васовић је провео време у Швајцарској и вратио се у Београд где је започео каријеру правника, али није могао да остане имун на дешавања у фудбалу.
Такав је био као играч, такав је био као тренер, а после петооктобарских промена 2000. године покушао је да преузме Фудбалски савез Југославије.
Ту, човек таквог калибра – „није био потребан“.
Преминуо је две године касније, од срчаног удара током шетње, испред Народног позоришта у Београду.
„Нисам знао да такав играч и такав човек негде постоји“, рекао је легендарни Јохан Кројф.
Извори:
https://www.vreme.com/vreme/velibor-vasovic/
http://www.yugopapir.com/2012/10/sportske-legende-velibor-vasovic-kako.html
Све вести
0
Да бисте учествовали у дискусији
извршите ауторизацију или регистрацију
loader
Ћаскање
Заголовок открываемого материала