Ко је овога пута звао телефоном? Пропаст два плана потпалила Босну и Украјину /видео/

Права паралела сукоба у Украјини са Балканом јесте пример Босне и Херцеговине. Уочи рата постојала је добра европска иницијатива који су имали лорд Питер Карингтон и португалски дипломата Жозе Кутиљеро, баш као што је у Минску потписан мировни споразум. Оба плана су нажалост пропала, каже Леон Којен, професор Филозофског факултета у пензији.

ОБАВЕШТЕЊЕ ЗА ЧИТАОЦЕ

Због учесталих хакерских напада и ометања сајта Спутњик Србија и наших канала на Фејсбуку и Јутјубу, све вести пратите и на каналу Спутњик Србија на Телеграму, а све видео садржаје на платформи „Одиси“ (odysee.com).

Уочи почетка рата у Босни и Херцеговини све три стране су прихватиле такозвани Кутиљеров план, који би, да је спроведен у дело, апсолутно био мирно решење и задржао би неку врсту јединствене државе која не би била територијално подељена као што је касније учињено у Дејтону, наглашава наш саговорник.

„Тај план је давао уставне гаранције и Србима и Хрватима против коалиције муслимана с једном од тих других двеју страна. Алија Изетбеговић је то нерадо потписао, а онда се обратио Сједињеним Државама и у чувеном телефонском разговору му је речено – па ако вам се то не допада, што сте потписали? Једног дана ћемо тако чути и који је то био тренутак када је неко рекао Француској и Немачкој што сте толико навалили са тим Минским споразумом? Не морате да се повлачите али немојте ни инсистирати да се он спроводи”, рекао је Којен.

У Украјини исти сценарио као у БиХ

Због тога наш саговорник сматра да су се Руси можда уздали у Европу, јер видимо потпуно исти сценарио – врло тешко ситуацију коју желиш добронамерно да решиш, нађе се прихватљива солуција али се онда нешто деси тако да дође до рата који може бити тежак локално, као што је био у Босни и Херцеговини, а може бити и много тежи као што је овај сада.

Којен додаје да тај евентуални рат може да има највише негативних последице по Европу која се повукла из тог посредовања које је успешно направила. Јединство које је Европа постигла 2015. у Украјини и њени садашњи потези није нешто што ће у некој историјској перспективи бити ствар на коју ће њени државници моћи да се позивају са много поноса.

Наш саговорник подсећа да су такозване споразуме из Минска потписале Русија и Украјина са две европске силе – Француском и Немачком. Они су, према његовом мишљењу, били солидна основа за престанак оружаних сукоба који су почели након државног удара у Украјини када је свргнут Виктор Јанукович и успостављен врло десно оријентисан режим у Кијеву.

„Тим споразумима је успостављена линија примирја која се са променљивом срећом држала практично све до средине јануара ове године и начин на који је та линија примирја повучена није био неповољан за Украјину. Она је повучена тако да су на потенцијалном удару украјинских снага била оба већа града која су центар Доњецке и Луганске народне републике. С друге стране, још је важније што је у Минску постигнут политички договор Русије и Украјине који је за Кијев био веома повољан. Он је предвидео пуну реинтеграцију ДНР и ЛНР, и то не целих области, већ по једна њихова трећина уз границу са Русијом. Њихови грађани би наравно требало да имају право употребе руског језика и неку доста ограничену локалну самоуправу која би била далеко и од федералних, а камоли конфедералних уставних аранжмана,” рекао је Којен.

САД одговарале тензије

Једино што су тражили становници Доњецка и Луганска, као и Русија, јесте да тај договор буде гарантован уставним променама. Према мишљењу нашег саговорника, једног тренутка је изгледало да ће све поћи добрим путем али онда су се одједанпут Украјинци предомислили и свих ових седам година нису пристали да те споразуме спроведу у дело по сугестији САД.

„Сједињеним Државама је одговарало да се држи та тензија на руско-украјинској граници са повременим војним сукобима око ДНР и ЛНР, јер је тиме остала жива опција пријема Украјине у НАТО. Главне европске земље су се 2008. успротивиле пријему Украјине и Грузије у Алијансу и Сједињене Државе су се повукле, али када су виделе своју шансу да наставе са притиском на Русију, оне су је искористиле. Претпостављам да су сви украјински политичари на власти од 2014. до данас у ствари били под неком врстом врло далекосежног америчког утицаја”, рекао је он.

Забрана лета изнад Украјине

С друге стране, додаје професор Којен, Русија је све време покушавала да добије некакве безбедносне гаранције од Сједињених Држава и НАТО-а сматрајући да на ту врсту гаранција као велика нуклеарна сила има право, јер би се без њих могло догодити да Украјина постане чланица Алијансе, те да дуж велике руско-украјинске границе буду распоређене врло моћне ракете што би Русију довело у војно инфериоран положај који ни једна велика сила неће да трпи. Наш саговорник међутим тврди да изјаве Зеленског немају много доследности.

„Он са једне стране говори то што је и природно – да се Украјина никад неће предати, да неће капитулирати и да ни у једној тачки неће попустити пред руским захтевима. Са друге стране, он повремено даје и сасвим другачије изјаве као на пример да може да се разговара о војној неутралности и да Украјина више није ни заинтересована за НАТО. Зеленски стално позива Алијансу да успостави зону забрањеног лета над Украјином што би практично била објава рата Русији. Без обзира где се човек налазио и какво му је политичко гледиште, ипак мора да се запита да ли има здравог разума у практичном позиву на светски рат. Не види се тачно шта би изгубила најсиромашнија земље у Европи ако би прихватила да буде војно неутрална, шта је то што недостаје Финској или Шведској које су војно неутралне?”