- Sputnik Србија, 1920, 24.01.2022
КУЛТУРА
Рубрика која прати културне феномене и догађаје, ствараоце и личности који својим делом креирају савремену културну сцену у земљи и у свету.

Руска култура је добро човечанства, парче људскости на које сви имамо право

© Фото : ПиксабејБиблиотека
Библиотека - Sputnik Србија, 1920, 19.03.2022
Пратите насTelegram
Каква руска, то је светска књижевност, добро човечанства. Друга је ствар то што неко можда не жели да буде део човечанствa. Али то да неко одлучи да ми одреди да не читам Булгакова и тиме ми диктира парче људскости на које имам право, е, то никад бити неће. Нема шансе зауставити руску културу, сматра професорка универзитета Јасмина Ахметагић.
Гостујући у емисији „Орбита културе“, заједно са писцем Вулетом Журићем, она објашњава зашто сматра да су због односа према руској култури, њеним одстрањивањем и одсецањем – сви на губитку.
Култура између рата духа и духа рата | Орбита културе

Без руске културе сви на губитку

„Уверена сам да смо сви на губитку. Сви сукоби на овим нашим просторима показивали су управо то. Човек је сваки пут на нашем простору страшно много задирао за своје идеје, за своја уверења, а онда би када би све то прошло – остајао потпуно опустошен. Дакле, ако ишта имамо у овом нашем ограниченом и временитом животу то је култура која би требало да буде безвремена. Ако ме ишта спасава од рата, онда је то култура и ако ја данас поподне читам Чехова, онда сам спремна да га браним јавно. Одбрана руске културе је одбрана сваке културе од дуга политике, од идеологије која је погубно агресивна према свему што се разликује и што би да буде слободно“, каже Јасмина Ахметагић.
Оскрнављени споменик Совјетској армији у Бугарској - Sputnik Србија, 1920, 07.03.2022
КУЛТУРА
Врхунац хистеричног рата: Марвеловим јунацима ударили на Достојевског и Чајковског /видео/
За Вулета Журића и култура, као и рат, може да представља продужено средство политике.
„Отуда и израз да се на културној сцени одвијају културни ратови. Због тога би се могло рећи да је ово што се ових дана дешава у Украјини наставак културног рата другим средствима. Питање је сад само ко је тај културни рат започео, а можда и када га је започео. Али ко год да га је започео култура је на губитку. Мислим да је овде реч о томе да ми живимо у једном времену које траје већ доста дуго а лице или наличје тог времена ових дана поприма праве обрисе. Тек се сад суочавамо са оним што избија иза те фасаде лепога дизајна те америчке торте, а то је то лице самозаљубљености. То је лице које прокламује да је само оно лепо и да само оно мирише и да, чак и ако стари, једино оно стари лепо, а да су сва друга лица у ствари наличја, да је све то друго ружно. Са тим се ми у ствари суочавамо ових последњих дана: да се све што је лепо и што ће бити лепо – проглашава за ружно. А од тога је много већи проблем то што има толико оних који су у то поверовали“, сматра Журић.
За Јасмину Ахметагић једно од важних питања у оваквим ситуацијама јесте да ли ми пролазимо кроз културу или она пролази кроз нас.

Стати иза Достојевског значи стати иза свога живота

„Култура јесте рат другим средствима, ако пођемо од тога да је култура део државне политике, али то је само један њен део. Постоје две сучељене категорије: једно је култура која може да умртви, да те учини стереотипним, да учини да припадаш некој класи предмета, појава, феномена, а друго је – стваралаштво. Оно не припада ничему. Стваралаштво је мој контакт са богом, ма шта свако од нас под богом подразумевао. На тај позив ја чекам од књижевности и уметности. Врло често је права књижевност субверзивна у односу на све вредности, чак и у односу на своју државну политику. На један начин разговарамо ако причамо о живом аутору који ствара и има право на своје политичко деловање, изражава га, па га онда свет кажњава. Потпуно је друго кад неко отказује предавање о Достојевском на миланском универзитету - а претходно је том аутору објавио роман о Достојевском који је гуран као хит. То би отприлике било као када бих ја која сам држала много предавања о Достојевском и књигу о њему написала, у часу када почиње инвазија на Украјину променила однос према томе. То би значило да више не могу да станем, не иза Достојевског, то је стајање иза свог живота. У часу када браним руску културу – ја браним свој живот, браним уверење да је мој живот утемељен на правим вредностима и верификујем да су те вредности у којима сам провела живот – још увек моје вредности. Моје вредности не зависе од тога како ће се сад Србија или било која друга земља окренути у датој поставци широких односа у свету. Али држим до тога да мој живот буде аутентичан израз мојих уверења, погрешних или исправних, али мојих.“
На питање да ли санкционисање руске културе може довести до тога да неко ускоро забрани читање писаца попут Толстоја или Булгакова зато што су Руси, Вуле Журић каже да и ако би се тако нешто десило, не би у суштини ништа произвело.

Запад је давно престао да чита оно што долази са Истока

„Има данас толико људи који се баве културом који су се давно, пре свега овога, јавили у добровољце оних који не желе да знају и да размишљају, који не желе да осећају него једино желе да постоје, да се претворе у врсту знака, бренда. Да означавају нешто и тиме у ствари своје искуство замене за текст неке рекламе. То се у суштини већ и десило, али је питање шта је то суштински значило.
Јер, то може да значи и обрнуту ствар: да ће управо свима онима чија дела буду стављана на тај имагинарни или реални индекс – бити поклоњена дужна пажња. Можда ће се на други начин читати, још добље, посвећеније. Овде је конкретно проблем то што је оно што ми и дан данас називамо Запад давно престало да чита - ако је икад и читало - ово што долази са Истока, ма шта то значило. Питање је да ли је то икад читано на онај начин да заборавиш на све око себе и да читаш због самога себе, своје душе, из потребе да осетиш сопствену душу. Довољно је уназад десетак година видети на који начин у „Њујорк тајмсу“ пишу о књигама које долазе са Истока, на који начин се тумачи Достојевски или Гогољ ( писац „Ревизора“ је својевремено у једном предавању представљен готово као стендап комичар). Дакле, не бих се много због тога бринуо“, напомиње Вуле Журић и додаје да ипак иза свега остаје горак укус у устима.

Руска култура може да живи без кока коле

„Постоји та врста осећања горког укуса у устима због запитаности да ли је нас морало да потрефи да дођемо до тог тренутка и живимо у ономе што се у ствари све време спремало. Изгледа да сад долази оно што смо мислили да ће једног дана доћи, као што нам се дешавало у нашим животима деведесетих када смо викали `па неће ваљда бити граница међу републикама`. То што се неко сада сетио да уради руском диригенту не да га избаци, него да захтева од њега изјашњавање је под морање. Сматрам да је сада проблeм да ли ћемо ми у нашем друштву, у нашој култури која врви из тих „подморања“, доћи до ових „подморања“. Колико видим дубоко смо се поделили још једном. Главна ствар на нашој културној сцени је то што 40 хиљада људи није гласало за Ацу Лукаса него за алтернативну певачицу. То што нам се поставља као неки културни феномен довољно говори о томе колико је та култура осиромашена уранијумом. Она се изнутра осиромашује одсуством жеље да се производи енергија која ће да ствара онај смисао који је раније постојао на нашој културној сцени. Ми, у ствари, са тим имамо проблем, а то што „Гардијан“ и „Њујорк тајмс“ настављају да пишу о руској књижевности је исто што су писали и пре само сад много огољеније. Сад могу јер је подигнута завеса, па се према свему што је `друго` осећа одвратност, то друго је ружно, оно узнемирава, оно је негде далеко и изгледа може да живи без кока коле.“
Све вести
0
Да бисте учествовали у дискусији
извршите ауторизацију или регистрацију
loader
Ћаскање
Заголовок открываемого материала