„Српски сценарио“ за Русију

Иза невиђенe експлозије русофобије стоји прорачун заснован на историјском искуству са којим се некада суочила Југославија почетком деведесетих година прошлог века, пише портал "Труд".

ВАЖНО ОБАВЕШТЕЊЕ

Због учесталих хакерских напада и ометања сајта Спутњик Србија и наших канала на Фејсбуку и Јутјубу, све вести пратите и на каналу Спутњик Србија на Телеграму и преко мобилне апликације која ради неометано, а коју можете преузети са овог линка, а видео садржај на платформи „Одиси“ (odysee.com), као и на платформи „Рамбл“ (rumble.com).

За многе грађане Русије, кампања за „укидање“ њихове земље, која је за резултат имала русофобију без преседана, представљала je шок. Али у стварности, такве акције нити су најновији изум, нити искључиво емоционални гест који диктира немоћ (мада се без тога није могло). Иза њих је практично обрачун заснован на историјском искуству.

Како би се пронашла аналогија потребно је вратити се на почетак деведесетих година прошлог века. Тада се са сличном кампањом омаловажавања прва суочила Југославија, чије су се власти усудиле да се боре како би очувале територијалну целовитост земље. Према Београду, који у то време није имао подршку тада ослабљене и од Вашингтона зависне Москве, примењен је највећи могући арсенал санкција, који је био пропраћен низом бојкота, од економских до спортских, као и напорима да се демонизују Срби у свести међународне јавности.

Српски народ је у очима других био „означен“ као одговоран за крвопролића у Хрватској, Босни и Херцеговини. На злочине хрватске војске, која је организовала масовна етничка чишћења у Српској Крајини, као и Бошњака, који су сарађивали са исламском терористичком интернационалом све до Бин Ладена, светски медији, западни политичари и дипломате су најчешће затварали очи.

Дехуманизацијом Срба у водећим светским медијима је припреман терен за нову кампању како би се осигурала подршка НАТО бомбардовању Југославије 1999. године. Широким маса су на већ изграђеном темељу антисрпских стереотипа наметали идеју да Београд врши немилосрдно етничко чишћење на Косову и да треба са сноси заслужену „казну“, док су побуњеници са Косова (који су у реалности терористи, наркодилери и ратни злочинци) били представљани као хероји...

Србима је наметнут осећај кривице за њихова лична страдања услед кампање НАТО-а, а као искупљење и шансу за рехабилитацију предлагано је да се жртвује национални суверенитет: да се под страним туторством спроведе обојена револуција, да се као жртва принесе свргнути са власти Слободан Милошевић, да се помире са отцепљењем Црне Горе и прихвате проглашење независности Косова.

Такав „пут очишћења“, притом, по мишљењу његових идеолога, још није спроведен до краја – становништву и српској политичкој елити редовно се ставља до знања да је за праштање грехова 90-их година потребно коначно „предати“ босанске и косовске сународници, да се Србија окрене од Русије, а пожељно је да и преда захтев за ступање у у ту исту Алијансу, која је некада бомбардовала српске градове касетним бомбама. Понижење треба да буде потпуно и апсолутно.

У чланку се наводи да треба одати признање српском председнику Александру Вучићу, који је стајао на путу потпуног гажења националног поноса, али нико сада не може рећи, колико ће дуго Београд моћи да обузда притиске споља и изнутра.

Сада предлажу да управо тим путем, добровољног клечања и самобичевања, сада крене руска интелигенција, средња класа, млади. Западни политички технолози раде по већ сада опробаном балканском сценарију. Националисти у Украјини могу колико год хоће да показују страним дописницима кукасти крст, муче заробљенике испред камера, прете убиствима породицама руских војника у директном програму, јер ће ти „ексцеси" бити марљиво елиминисани из свести јавности.

Руси су, независно од тога, да ли су учесници у операцији, пружају хуманитарну подршку становницима Донбаса или једноставно имају аполитични став дехуманизовани у очима западног конзумента информација. Жигосање се једино може избећи ако се јавно одрекну домовине, нешто слично ономе што је прошле недеље урадио бивши министар иностраних послова Андреј Козирев.

У интервјуу за „Фајненшнал тајмс“ он не само да је позвао Запад да натера његов народ да максимално страда и да Русе третирају као грађане нацистичке Немачке 1940. године, него је и чак изразио жаљење што не може лично да оде у Украјину и да тамо ратује против својих сународника. То је, највероватније, виши степен „свести“ који би, по мишљењу Запада, требало да демонстрирају Руси.

Покушаји да се путем психолошког рата, уцена и баналног застрашивања натерају грађани Русије да се окрену од своје државе највероватније ће изазвати супротан ефекат.

"И даље имамо слободу избора када је реч о стварању савеза и покушајима изолације. У америчким медијима појављују се узвици чуђења: 'Русија није баш толико изолована, свет се, испоставља се, не своди само на Запад.' Чак ће и колективни Запад временом схватити да прекидајући вековне везе и демонизујући Москву, не губи мање од Русије, него можда чак и више. Хуманитарни простор Савета Европе још до јуче је обухватао грандиозне територије, а данас се свео на регион Средоземног мора и околину. Да ли је то та велика Европа о којој су сањали угледни политичари, филозофи и дипломате из прошлости? Или само геополитички привезак Сједињених Америчких Држава?", закључује се у чланку.