Оскар је изгубио кредибилитет и показао да се све потрошило

„Оскар је изгубио кредибилитет и показао да се све потрошило. Они који прате знају да гледаност церемоније доделе награде опада и да публика све више окреће леђа овој манифестацији. Чак и филмофили одустају јер је тешко бити веран нечему што је само себе издало“, каже за Спутњик филмски критичар Зоран Јанковић.

ВАЖНО ОБАВЕШТЕЊЕ

Због учесталих хакерских напада и ометања сајта Спутњик Србија и наших канала на Фејсбуку и Јутјубу, све вести пратите и на каналу Спутњик Србија на Телеграму и преко мобилне апликације која ради неометано, а коју можете преузети са овог линка, а видео садржај на платформи „Одиси“ (odysee.com), као и на платформи „Рамбл“ (rumble.com).

Коментаришући доделу ове престижне награде на којој је тријумфовао филм „Кода“, Јанковић напомиње да је реч о римејку филма о породици глувонемих особа и по његовом уверењу - лошој рециклажи.

„Претходник 'Коде' француско-белгијски филм 'La Famille Belier' од пре неколико година светска јавност није упамтила, док је његова холивудска адаптација понела не само Оскара, већ и награду на Санденс фестивалу. Амерички преправак француско-белгијског филма дослован је а, по мом мишљењу, чак је и лошији. У њему је активистички дух мање изражен и није изазвао поштовање филмског еснафа као америчка верзија, што сматрам да је проблем и надам се да неће отворити Пандорину кутију“, наводи Јанковић.

Он каже да додела Оскара филму који је римејк унижава и филм и струку.

„Најпоштеније би било да се уведе категорија за најбољи римејк и тако се спасе оно што је изворно. Чувен је италијански филм ’Потпуни странци’ који је имао много римејкова, али то не значи да то треба радити и подржавати. ’Кода’ који је рециклажа само показује да у филмском свету влада безидејност“, уверен је Јанковић.

Оскар је изгубио кредибилитет

За филмског критичара Ђорђа Бајића додела награда америчке филмске Академије годинама уназад изгубила је на ексклузивности и значају.

„Политичка коректност не треба да има везе са уметничким достигнућима, а често се, на пример, деси да афроамериканац добије Оскара за глуму и то одјекне као вест. Треба прво обезбедити афроамеричким глумцима добре улоге и Оскар ће сам доћи. Проблем је, дакле, у сустему и то се не може решавати Оскаром“, каже Бајић.

Он коментарише и успех новозеландске редитељке Џејн Кемпион за филм „Моћ пса“ која је освојила награду за режију. Иако је Џејн Кeмпион, по Бајићевом мишљењу, важан аутор светске кинематографије, „Моћ пса“ није њен најбољи филм.

„Срећан сам што све више жена добија прилику да режира, али то не значи да ће то бити добар филм, и обрнуто. Сам квалитет филма треба да пресуди. Треба створити услове да свака групација, сви који су ван стереотипа добију могућност да се опробају. Проблем система је то што неправду испављају на силу", понавља Бајић.

Зоран Јанковић сматра да филмови који претендују на Оскара, поред квалитета и уметничке вредности, треба да буду „производ овог времена“.

„Сада је тренутак да се на мишиће надокнаде неправде према мањинама, а пре свега према женама. То што се сада отварају врата за редитељке које би спорије путовале према продукционим шансама, свакако је добро“, подсећа Јанковић.

О јапанском остварењу „Drive my car“, које је било једно од фаворита за најбољи филм, Бајић каже да би његова победа означила пропаст Холивуда.

„’Drive my car’ уз све своје мане јесте био међу бољима у конкуренцији, иако сматрам да је јужнокорејски ’Паразит’ који је 2020. проглашен за најбољи филм, доста квалитетнији. Академија очигледно није била спремна да још једном иностраном остварењу додели Оскара у главној категорији јер су многи победу ’Паразита’ тумачили као пропаст Холивуда“, констатује Бајић.

Коментаришући победу „Дине“ у чак шест категорија, Јанковић каже да је то непотпуно дело. С друге стране за победу Вила Смита у глумачкој категорији није било дилеме, а нарочито се истакла Џесика Честејн која је освојила Оскара за најбољу женску улогу у филму „Очи Тами Феј“.

„Џесика Честејн јесте најјача ставка у том филму, у улози Тами Феј која је била супруга проповединка. То је занимљив филм, међутим, није успео да парира документарцу на исту тему од пре пар година“, закључује Јанковић.

Признањем за дугометражни анимирани филм награђено је остварење „Енканто: Магични свет“. Кенет Брана је освојио Оскара за најбољи оригинални сценарио за драму „Белфаст“. Најбољи дугометражни документарни филм је америчко остварење „Лето соула“ о културном фестивалу у Харлему.