И процес против Милошевића постао ноћна мора Запада, а Карла би да удари на Путина

Добро позната, али у међународној јавности углавном већ заборављена Карла дел Понте, позвала је на хапшење Владимира Путина. Према њеним речима, налог за хапшење може се издати преко механизама Међународног кривичног суда.

ВАЖНО ОБАВЕШТЕЊЕ

Због учесталих хакерских напада и ометања сајта Спутњик Србија и наших канала на Фејсбуку и Јутјубу, све вести пратите и на каналу Спутњик Србија на Телеграму и преко мобилне апликације која ради неометано, а коју можете преузети са овог линка, а видео садржај на платформи „Одиси“ (odysee.com), као и на платформи „Рамбл“ (rumble.com).

Са формалне стране, ова ствар је врло компликована. Наиме, седамдесет чланица УН или никада није признавало јурисдикцију Међународног кривичног суда или су повукли своје потписе са претходно парафираних, али никада ратификованих изјава.

Међу тих седамдесет су и три сталне чланице Савета безбедности – САД, Русија и Кина. Такође и низ значајних актера међународних односа попут Индије, Индонезије, Пакистана, Турске, Израела...

Потпис пред Мајдан

И Украјина је у групи држава које нису ратификовале споразум. Мада, Украјина се изјавом поднетом секретару изјаснила да прихвата надлежност Суда. Посебна занимљивост се крије у томе што је изјава потписана у фебруару 2014. године, три дана пред преврат на „евромајдану“ и свргавање Виктора Јануковича. Ако „евромајдановци“ и њихови спонзори нису признавали легитимитет Јануковича, колико је онда легитимна одлука његове администрације?

Поготово ако се има у виду „случај Египта“ и непризнавања одлука власти које се конституисане након свргавања Мубарака. И поготово ако се има у виду да су власти САД још од 2002. године сукцесивно доносиле одлуке које су штитиле америчке држављане од ове судске институције.

Нема пресуда за Авганистан

Из канцеларије Главног тужиоца Суда још 2006. године је најављено прикупљање података о злочинима „савезничких снага“ у Авганистану, што се наставило до 2008. Да ли је подигнута нека оптужница? Има ли пресуда? Нема ничега, јер је америчка реакција након тих потеза била и те како одлучна, чак и сурова. Ако тужилаштво не сме да процесуира америчке држављане, какав је онда легитимитет Суда?

Са политичке стране, на несрећу Карле Дел Понте прича је још компликованија, толико да је и невероватна. Непознати аутор на друштвеним мрежама је на њен позив у виду коментара додао: „Може, ако НАТО тенкови пожуре ка Москви.“

Иако написано у ироничном тону, ово је сасвим тачно. Велика суђења против стварних или наводних ратних злочинаца организована су или да би се извршио притисак на једну страну у сукобу, или да би победници казнили поражене.

У том контексту, посебно је спорна била примена принципа командне одговорности и удруженог злочиначког подухвата, јер се тако ширио простор за најразноврсније манипулације и селективност у подизању оптужница.

Да ли се победнички генерал нашао на клупи

Елем, да ли је икада неко из неке победничке војске или политичке гарнитуре одговарао на каквом међународном трибуналу? Неки амерички генерал, британски политичар? Победници пишу историју!

Имајући у виду досадашњи развој ситуације у текућем „глобалном геополитичком лому“, у ком је украјинска криза само повод или инструмент за предузимање бројних других активности свих заинтересованих страна, Владимир Путин неће изаћи из свега као поражени.

У својој изјави Карла дел Понте упоређује „случај“ Владимира Путина са „случајем“ Слободана Милошевића, што апсолутно није реално. И због тога што сада нема Хашког трибунала, са силним „политичким леђима“ и (не)формалним средствима притиска, и због тога што Русија није Србија, и због тога што су међународне околности промењене.

Карлино поређење Путина и Слобе

Уосталом, и „случај“ Слободана Милошевића се још приликом извођења доказа тужилаштва претворио у ноћну мору целокупне западне заједнице, то се не би могло сакрити ни „нарученом“ и политички мотивисаном пресудом.

Дакле, и у раду тог моћног Хашког трибунала усмереног против руководстава балканских државица (наравно, пре свега Србије) било је онолико „рупа“ и „брљотина“. Међу њима и свесно затварање очију пред подацима о „жутој кући“ и бројним другим злочинима који се нису уклапали у исконструисану политичку слику.

Просто, Дел Понтеова и дружина нису били способни ни за тако нешто, све уз голему америчку подршку. У прилог овој тези иде и одлука о оснивању засебног суда за процесуирање злочинаца из такозване ОВК! Да је Дел Понтеова ваљано радила свој посао не би се накнадно оснивао засебан суд!

Не треба уопште сумњати како се у „западним структурама“ размишља о подизању некакве оптужнице против Путина. Бивша тужитељка Хашког трибунала није ни прва ни последња која о томе говори.

Кува се и у УН

Истовремено, у две резолуције Генералне скупштине УН, а за које је гласала и Србија, као да се спрема терен за то. Јесте, у обе се помиње територијални интегритет Украјине, и то у уводном делу. Али се у обе помињу и хуманитарна катастрофа, кршења међународног хуманитарног права, агресија, неселективни и непропорционални напади усмерени против цивила и цивилних објеката, и то све као производ „непријатељства Русије“.

Тако се, између осталог, припрема оквир за даље деловање у правцу процесуирања „командно одговорних“ и „укључених у организовани злочиначки подухват“.

Међутим, остаје отворено чему би такав корак служио и какви би били домети тог потеза? Нити би се ико из руског руководства узбудио, нити би се променило „стање на терену“ у Украјини, нити би утицало на глобалне процесе, нити би допринело деескалацији у међународним односима. Чак напротив, све би постало још сложеније, пошто би се дистанца између Русије и колективног Запада повећала. У сваком погледу.

Погледајте и најновију емисију Љубинке Милинчић „Мој поглед на Русију“ у којој ћете сазнати зашто су кинески медији одлуку Владимира Путина о плаћању руског гаса у рубљама назвали убиственим оружјем против Запада, зашто Русија никад није примљена у НАТО и шта нам је Тарковски оставио у наслеђе: