Српски камионџија на путу за Београд: Како сам извукао живу главу из Украјине

Не могу да вам кажем како изгледа Украјина, евакуисали су ме неким алтернативним путевима, преко њива, јер су мостови срушени. Захвалност дугујем колеги Белорусу и његовој држави, они су све организовали, а наши су се прикључили акцији. Ево ме у Варшави, гледам људе на улици, живот. Лакнуло ми је, коначно идем кући, у моју Србију.

ВАЖНО ОБАВЕШТЕЊЕ

Због учесталих хакерских напада и ометања сајта Спутњик Србија и наших канала на Фејсбуку и Јутјубу, све вести пратите и на каналу Спутњик Србија на Телеграму и преко мобилне апликације која ради неометано, а коју можете преузети са овог линка, а видео садржај на платформи „Одиси“ (odysee.com), као и на платформи „Рамбл“ (rumble.com).

Ово за Спутњик каже Александар Дражић, возач из Јагодине који је од почетака руске операције у Украјини био заглављен на паркингу у Семиполки, тридесетак километара северно од Кијева.

Он је 49 дана провео у склоништу са колегом из Белорусије. Каже да му је он сада пријатељ, јер искуство које су поделили под бомбама и у страху од наоружаног локалног становништва довољно је да веже људе за цео живот.

„Белоруси су организовали евакуацију, звали су колегу из њихове амбасаде у Кијеву. Ујутро рано дошао је украјински ауто по нас. Пошли смо, прошли смо Кијев, Житомир. Ту смо покупили још два Белоруса који су остали без камиона и полако до границе Пољске. Мало сам шта видео од Украјине, ишли смо некаквим обилазницама, јер су мостови углавном порушени. Ишли смо преко њива, преко поља, преко села, алтернативним путевима. Искрено, не знам ни сам куда смо прошли“.

Помоћ конзула из Пољске

План евакуације уз помоћ Белорусије Дражић је јавио људима из Привредне коморе Србије, са којима је све време био на вези. Они су контактирали нашу амбасаду у Пољској, па га је на граници сачекала Јелена Цвијановић, конзул, и возач наше амбасаде у Пољској.

„Они су ме чекали на другој страни границе, а до тамо нас је одвезао волонтер Црвеног крста, Украјинац. Границу смо прешли пешице. Госпођа Цвијић ме је одвезла до хотела у Варшави, сада чекам позив, да ме кола одвезу до аеродрома“, каже Дражић и додаје да ће до Београда преко Франкфурта.

Друге везе нема, а њему се сада нигде не жури, најважније је да се извукао из пакла. Коначно му је лакнуло.

„Генерално, много ми је лакше, мада ја у принципу нисам неки паничар, али јесте лакнуло, нормално. Видиш живот, народ, шетају улицама, пуне улице људи, а тамо нигде никог нема. Супруга још ништа не говори, шта може да каже, све ћу да видим кад одем кући“, каже уз осмех овај возач камиона који ни једног тренутка није губио наду да ће отићи кући пре краја руске операције у Украјини.

Додаје да се јутрос чуо са колегом Белорусом. И он је коначно ушао у своју земљу, сада чека превоз са белоруске границе до Гомеља, до куће.

Прво на дијету

Упитан шта ће прво учинити када коначно дође кући, каже;

„Прво морам да скинем ових 30 кила вишка што сам добио у ових четрдесет и нешто дана. Спаваш и једеш, немаш где да прошеташ, били смо све време у склоништу. Видећу кад стигнем шта ћу, не журим сад нигде. Фирма има разумевања, увек када бих дошао са туре, сам сам одређивао колико ћу да паузирам, ако ми треба новац, идем одмах даље. Сада бих возио мало по Европи, Шпанија, можда Турска“.

Дражић жали само због једне ствари, кући није вратио фирмин камион. Пре два дана појавили су се припадници Војске Украјине и запленили га.

„Нисам могао ништа, битна је глава. Дошла је војска, узела, нема шта да се каже. Помери се, дај кључеве и иди! Тако је било, два дана пре него што сам требао да пођем. Можда је и газда паркинга чуо да ми треба да идемо, па је назвао војску, ко зна шта се ту десило“, каже Дражић на крају разговора за Спутњик.