Непријатељ пред вратима: Зашто се Финска и Шведска ужурбано увлаче у НАТО?

У Естонији се ове недеље одржава војна вежба „Јеж“ уз учешће 15.000 НАТО војника. Са њима и Швеђани и Финци, Грузија и — Украјина. Сви заједно, објаснио је „Њузвику“ генерал Веико-Вело Палм, вежбаће рат против Русије, јер „ништа не може да замени праву ствар. Можете да прочитате упутство, али треба то и да увежбате. Ово је стварно добро искуство“.

ВАЖНО ОБАВЕШТЕЊЕ

Због учесталих хакерских напада и ометања сајта Спутњик Србија и наших канала на Фејсбуку и Јутјубу, све вести пратите и на каналу Спутњик Србија на Телеграму и преко мобилне апликације која ради неометано, а коју можете преузети са овог линка, а видео садржај на платформи „Одиси“ (odysee.com), као и на платформи „Рамбл“ (rumble.com).

Након ових речи борбеног генерала из Естоније, стигла је и вест да су — за разлику од Грузије и Украјине које не могу да се надају скором уласку у НАТО, па је зато НАТО ушао у њих — Финска и Шведска званично затражиле да постану чланице Северноатлантског пакта.

Безбедносне гаранције

И једна и друга земља решиле су да своју вишедеценијску, односно, вишевековну политику војне неутралности окончају без референдума на коме би се народу дозволило да донесе овако крупну одлуку.

То, међутим, не значи да је ово учињено због страха од неповољне одлуке народа — за разлику од Црне Горе, на пример, ни у Финској ни у Шведској нема анкета које показују масовно противљење уласку у НАТО — а то даље води закључку да је референдум, којим би промена државног курса добила неопходни легитимитет, заправо прескочен да се не би губило време, услед журбе да, усред специјалне операције Русије у Украјини, Финска и Шведска буду увучене у западни војни пакт.

Чему та журба? Два су могућа објашњења.

Једно је да су се уплашили Русије па зато сад јуре у загрљај НАТО-а.

А док тамо и формално не буду примљени, Стокхолм и Хелсинки са Лондоном су потписали безбедносне споразуме о узајамној помоћи у случају да неко од њих буде нападнут.

Додуше, како се наводи, „овај документ је политичка декларација и није правно обавезујућа обавеза по међународном праву“; а кад смо већ код употребљивости британских безбедносних гаранција, вреди указати и да је прошлог новембра магазин „Спектејтор“ писао да је војска Уједињеног Краљевства „суочена с озбиљним оперативним потешкоћама... Британија се хвали да има два носача авиона, али, нема помоћне бродове... Од какве су користи носачи авиона ако не могу да буду адекватно заштићени? У међувремену, и армија је ослабљена до те мере да неки аналитичари постављају питање да ли Уједињено Краљевство има макар и само једну дивизију која је спремна за ратовање“.

И то, изгледа, није само британски проблем — на дан почетка руске операције, 24. фебруара, заповедник немачке армије Алфонс Маис опоменуо је да је „Бундесвер (...) мање-више огољен. Опције које можемо да понудимо политичарима за подршку алијанси екстремно су лимитиране“.

Но у загрљај овакве заштите НАТО-а Финска и Шведска нису ни појуриле зато што се осећају угроженим. То је, уосталом, рекавши Си-Ен-Ену да „нема директне руске војне претње усмерене према Финској“, експлицитно и потврдио амбасадор ове земље при НАТО-у Клаус Корхонен.

Поход на Русију

Шта нас и доводи до другог, и, чини се, исправног објашњења споменуте журбе да Шведска и Финска буду увучене у НАТО. Ако, наиме, ове две земље у западни пакт не улазе да би од њега добиле заштиту од Русије која их није ни угрозила, онда то значи да у НАТО улазе да би му се придружили у његовом походу на Русију.

Свака птица своме јату, рекли би циници, јер, пре две године Би-Би-Си је известио да је тек тада „финско ратно ваздухопловство у тишини престало до користи кукасти крст као свој симбол“. Додуше, фински кукасти крст био је плаве боје и, напоменуо је тада Би-Би-Си, „није требало да представља знак верности нацистичкој Немачкој, иако су две земље биле у савезу“...

И сада ће бити поново, и поново у походу на Русију, само овог пута под обележјима НАТО а не Тројног пакта.

Све у складу с упутством које је, под насловом „Развлачење Русије“, 2019. године објавила РАНД корпорација у оквиру пројекта чији је спонзор била војска САД. Овај документ најавио је још пре три године низ економских мера које сад покушавају да спроведу — „спречавање извоза (руске) нафте“, „редуковање извоза природног гаса и спречавање проширења гасовода“, „увођење санкција“ — и уз то низ „геополитичких потеза“ као што су „снабдевање Украјине смртоносним оружјем“, „подршка промени режима у Белорусији“ — одатле се појавила такозвана активисткиња за људска права Светлана Тихановскаја — „експлоатација тензија у Закавказју“ — па се догодио сукоб Азербејџана и Јерменије — „упућивање изазова руском присуству у Молдавији“ — отуда изненадне тензије у Придњестровљу — и, препоручује се у овом документу, „интензификовање односа НАТО-а са Шведском и Финском“.

Тако да једину препреку новом ширењу НАТО-а представља тренутно противљење Турске. А онда ће да уследи одговор Русије.

Лажна неутралност

Како ће Русија морати да реагује? Зашто је одлучено да и Шведска и Финска сад уђу у НАТО? И шта ће то значити за стратешку (не)стабилност Европе?

О овим су питањима у „Новом Спутњик поретку“ разговарали професор међународних односа Срђан Перишић и пуковник у пензији Стевица Карапанџин.

Коментаришући најаве да ће Финска и Шведска у НАТО ући по убрзаној процедури — уз прескакање фазе у којој се усваја и спроводи МАП (Membership Action Plan), као у свим претходним ширењима алијансе — професор Перишић каже да се управо у томе види намера НАТО-а да се „Русија развуче на још један, нови фронт. На Русију се сад врши притисак у региону Балтика, с циљем да она тамо ангажује своје снаге како би, евентуало, попустила свој притисак у Украјини... Ипак, морамо да будемо свесни да су, од нестанка СССР-а, Финска и Шведска ионако све време постајале све мање неутралне у односу на НАТО. Шведска је, штавише, непосредно учествовала у бомбардовању Либије и Авганистана, а Финска је 2008. с НАТО формирала снаге за брзе интервенције у Балтику, тако да ове две земље одавно нису неутралне“.

„Ове две земље већ толико дуго, и толико дубоко, сарађују с НАТО, да им је преостао само још формални пријем... Русија, стога, оваквим развојем догађаја није изненађена. Она је то очекивала и спремала се и за ову варијанту, и сада је у току испипавање намера друге стране — да ли ће, и какве врсте оружја бити распоређене на територију ових земаља – како би Русија на то адекватно одговорила“, каже Стевица Карапанџин и указује да би, „уз краткорочни циљ везивања дела руских снага усред операције у Украјини, средњорочни циљ овог проширења могао да буде притисак на руску Балтичку флоту, јер НАТО од Балтика жели да направи своје море, као и на Калињинград. А дугорочно, по такозваној стратегији анаконде, НАТО жели да заврши потпуни стратегијски обухват Русије како би преко Шведске и Финске спречио њен излазак на Арктик који је пребогат ресурсима“.

Такође, „због отопљавања се на северу отварају нови и краћи поморски путеви, и то је и додатни разлог због кога у последњих двадесетак година Арктик постаје све интересантнији. А Русија је досад највише искорачила у савладавању тог простора“, додаје Срђан Перишић.

Турско питање

Највећа непознаница, у овом тренутку, остаје питање Турске и њеног (не)пристајања да се сагласи са уласком Финске и Шведске у НАТО.

„Турска је једина НАТО чланица која није увела санкције Русији, затворила је Црно море за НАТО бродове, а претходно је и купила системе С-400 од Русије упркос жестоким притисцима Америке... Турска има веома занимљиво држање у овој кризи, и непознаница је како ће до краја поступити“, скреће пажњу пуковник Карапанџин.

„Од неуспелог војног удара у Турској 2016, чији су предводници били официри блиски покрету Фетулаха Гулена који је претходно очистио турску војску од проруских кадрова д аби се потом тамо вратили, председник Турске Реџеп Тајип Ердоган захладио је односе са Западом, који је директно с Гуленом и учествовао у покушају његовог свргавања... А Гуленов покрет 'Хизмет' је после 2016. наставио да делује у Финској и у Шведској — и зато се турско противљење њиховом пријему у НАТО не може схватити олако,“ објашњава Срђан Перишић. Он, ипак, истовремено најављује и велике притиске на Анкару да промени свој став, и закључује:

„На крају, није ни важно да ли ће Финска и Шведска званично ући у НАТО, јер ће НАТО свеједно ући у њих. Али већ и само турско противљење захтеву Америке носи са собом велику симболичку вредност, јер сведочи о променама кроз које свет пролази“.