Срби и одлучујуће тројке – савршен спој!

Ако постоји савршен спој, онда су то Срби и кошарка. Ако желимо да идемо још дубље и прецизније, можемо да кажемо - Срби и одлучујуће тројке. Гледали смо током година потезе Александра Ђорђевића, Милоша Теодосића, Душана Кецмана и осталих, а синоћ смо гледали и шут Василија Мицића на Фајнал фору.

Анадолу Ефес је имао напад за победу у првом полуфиналу Евролиге, турски састав се одлучио да лопту у последњем нападу уручи Србину у руке и није се покајао. Смешак Ергина Атамана док је ходао ка Јоргосу Барцокасу као да је говорио: „Шта да ти радим, ти немаш Србина да реши утакмицу“.

У свом родном граду Мицић се подигао и погодио, иако у току утакмице није баш бриљирао. Међутим, знало се ко мора да реши дуел.

„Ово је Србија, морало је све да иде преко Васе! Морао је да погоди, ово је његова земља. Лако је било да одлучимо коме ће последњи шут, али немојте да му кажете. Био сам спреман и ја то да урадим, али он је све решио како треба“, рекао је Шејн Ларкин и касно свима ставио до знања ко је главни у Ефесу.

Бивши играч Црвене звезде и Меге је после утакмице говорио о српском менталитету, а сада је појаснио шта је тачно мислио. И можда је управо тај менталитет кључ свих успешних погодака током историје.

„Генерално када се прича о менталитету то је мало и преувеличана ствар, када се говори о српском менталитету. Али, мислим да ми као нација имамо позитивни став према тешким ситуацијама, волимо да преузимамо одговорност. Ја сам одрастао са доста квалитетних играча који су исто то радили и надао сам се да ћу и ја бити у тој некој позицији. Нисам имао пуно прилика да решавам утакмице као јуче, али је јако леп осећај и много ми је драго што се то десило овде“, рекао је Мицић.

Његов хитац против Олимпијакоса само је наставак приче. И одмах мисли лете на поготке Александра Ђорђевића против Хувентуда 1992. године, односно против Хрватске 1997. године на Европском првенству. Затим се попут перли нижу утисци и сећање на тројку Душана Кецмана 2010. године против Цибоне у финалу АБА лиге, а смешак на лице тера и погодак Милоша Теодосића 2010. године преко Хорхеа Гарбахосе против Шпаније на Светском првенству.

Сада поредити или стављати све те тројке на неку листу по важности није лако, јер је свака била спектакуларна на свој начин. И све су биле веома, веома важне. Као што је била и ова Мицићева, за финале Евролиге.

Поред ових тројки, можемо да споменемо и ону Салетову са опроштаја од кошарке где је показао да може да направи „реплику“ чувених потеза кад год пожели.

У сећању, када смо код тројки, остаје и тројка Стефана Јовића против Хрватске у генералној проби пред почетак Олимпијских игара 2016. године. И то са половине терена.

Многи су сметнули са ума и тројку Милана Гуровића из 2007. године против Грчке када је из немогуће ситуације донео продужетак (56:56).

Ако кажу да је историја учитељица живота, онда у Реал Мадриду морају да воде рачуна у финалу Евролиге. Јер, Анадолу Ефес има Василија Мицића.

А, он је свој „ген“ доказао.