- Sputnik Србија, 1920, 24.01.2022
КУЛТУРА
Рубрика која прати културне феномене и догађаје, ствараоце и личности који својим делом креирају савремену културну сцену у земљи и у свету.

Пеца Поповић: Једина жеља ми је да видим плаветнило Бајкалског језера

© Фото : Небојша БабићПетар Пеца Поповић
Петар Пеца Поповић - Sputnik Србија, 1920, 21.05.2022
Пратите насTelegramOdyssey
У месној заједници на Сењаку први пут сам видео филм у боји. Био је то документарни филм о Бајкалском језеру. Ништа нисам разумео, али сам запамтио те четинарске шуме, плаву боју језера. Тад сам себи обећао да ћу отићи тамо. Сад сам стар и то ми је једина жеља - да видим Бајкалско језеро, каже за Спутњик Петар Пеца Поповић.
За овог угледног рок критичара и публицисту живот никада није „оно што си претурио преко главе и пут којим си прошао, већ оно чега се сећаш и како си спреман да испричаш“. Тако Петар Пеца Поповић у новој књизи „Чувар бувље пијаце“ у издању КОВ-а од заборава чува Београд, добре духове српске и југословенске културе, рокенрол, оживљава све оне који су нашу традицију градили и који су са њеним брисањем и сами нестали.
© Фото : ПромоНасловница нове књиге Петра Пеце Поповића "Чувар бувље пијаце"
Насловница нове књиге Петра Пеце Поповића Чувар бувље пијаце - Sputnik Србија, 1920, 20.05.2022
Насловница нове књиге Петра Пеце Поповића "Чувар бувље пијаце"

На бувљу пијацу изнео детаље из нематеријалне баштине

Његове приче почињу у улицама Сењака, у кући у којој је рођен. Али то сада није исти крај, запажа Поповић и призива време када је на улицама Сењака научио шта значи другарство, играо „јелечкиње-барјачкиње“ и госпођама стидљиво говорио „Љубим руке“.
Пронашао је он праве драгоцености, сетио се гимнастичара Срете Стефановића, фудбалера Дејана Рамба Петковића, Белог Боре из „Скупљача перја“… Овековечио је Поповић у овој књизи Београд којим је базала Исидора Секулић, град у којем је постојала улица Августа Цесарца.
„Београд је више од знатижеље детета, мудрости филозофа и жудње вандала“, пише он уз „Дорсе“ и песму „This is the end“ која отвара „Апокалипсу данас“ и сећање на салу биоскопа „Козара“.
„Разумем да долазим из времена које је побеђено и да сада живимо у другим условима. Користим и компјутер и мобилни телефон, али ово није моје време, није мој темпо. И дивно је кад идете кроз свет и видите да постоје градови и места који не одустају од темеља на којима су саздани и културе која их обавезује. Волео бих да и мој град буде такав“, признаје Пеца и посвећује књигу „Чувар бувље пијаце“ времену када је „плајваз имао срце, а народ душу“.
Рекли сте да је ваша последња књига „сваштара“, одакле потиче и наслов „Чувар бувље пијаце“. Како је наша култура завршила на ’бувљаку’?
-Кад кажем бувља пијаца, кажем то с дубоким поштовањем. Обишао сам и ногама газио по најчувенијим бувљим пијацама на земаљској кугли, било да је то Портобело роуд, Клињакорт, бувље пијаце на Малти, у Провиденсу, у деловима Њујорка… Међутим, ја причам о бувљој пијаци на коју сам изнео детаље из моје нематеријалне баштине. Ви материјално можете да продате, али нематеријално понекад заслужује да га поделите с људима. А натерала ме је једна ситуација – у најгорим годинама нашег живота 1993. када са пет милиона динара нисте могли да купите флашу киселе воде, на бувљој пијаци у хотелу Славија затекао сам једну даму која је радила у кадровској служби фирме у којој сам неколико година пре тога и ја радио. Она је испред себе ставила два прстена, од којих сам један запамтио да га је својевремено носила. Пришао сам и питао колико кошта, а она је рекла тридесет марака и додала да би га дала за двадесет. Дао сам јој новац, замолио је да узме свој прстен и спустио главу. Било ме је срамота докле смо дошли јер су људи морали да се одрекну важних ствари у животу да би преживели. Мени су нематеријалне ствари важне у животу јер их никад нисам куповао, већ сам их упијао, наслеђивао, учио; неко ми је предао да чувам приче, места, неке бајке. Важна је култура сећања. Ми се поносимо нашом историјом, али не памтимо много тога. Култура сећања је нешто што дугујемо и себи и другима.

Музика личи на друштво у којем настаје

Мир и љубав су два основна критеријума не како ви бирате музику него како она бира вас. Како то да када је реч о музици не постоји укус већ само судбина?
-Када бисте ми одузели песме које ми нешто значе, ја бих био пука сиротиња. Мени су неке песме и нека музика крајпуташи стаза којима сам прошао. Не само мени, целој мојој генерацији којој је музика нешто значила. У тим несташним, немирним, распеваним, растрзаним шездесетим годинама покушавали су разни аутори да ’метну’ политику у музику, а сад доживљавамо то да је политика открила музику. Када видите на шта личе гласања за песму Евровизије, ви схватите да то нема везе с музиком. Било је дивно када је музика била довољна, када сте из песама могли да ухватите шифру која вам значи у животу, када сте се према стиху односили као према важној лекцији из школе или факултета. Моја генерација касније није била дрска као музика коју смо слушали и изабрала је живот који не личи на звук шездесетих, али је стекла право да уз њу остари.
Петар Пеца Поповић - Sputnik Србија, 1920, 03.05.2021
Петар Пеца Поповић: Немојте да певате на енглеском, имате обавезу према својој земљи
Некада је рокенрол био део масовне културе, а данас је „бачен“ на маргину. Чиме су то милиони љубитеља ове музике заслужили?
-Планета Земља, па и Србије као део ње, није на истом месту у космосу. Другачије силе, зрачења утичу на нас. Тај период деведесетих нас је заувек осакатио. Тада су се највећи неверници представљали као верници и настало је сумануто време у којем се и музика променила. Од Конфучија наовамо имамо исту ствар – музика личи на друштво у којем настаје. Деведесетих се десила велика цивилизацијска инверзија и оно чега смо се увек стидели постало је доминантно. Стотине дивљих радио и ТВ станица букнули су широм Србије и ми смо изгубили критеријум, изгубили смо уреднике. Ја долазим из времена када су постојали зналци, енциклопедисти. Када останете без таквих људи, онда су сви у праву. Не можете да имате културу без носиоца културе и то је питање за институције. Ја сам појединац који може с тиме да се не слаже. Моје је да браним моје двориште.
…Двориште у којем сте угостили највећа имена рокенрола, од Ленарда Коена до Дејвида Бирна.
-Ко год да је свирао и певао у бившој Југославији свраћао је код нас и доносио део чуда. Управо сам зато богат и зато морам да се сећам. Они су осветљавали моје двориште, моју породицу и задужили нас добротом. За све добронамерне људе наше двориште и наша кућа и даље је сигурна кућа.

У моје време постојао је само један термин - рокенрол

Ви пишете о именима, а сада су се имена претворила у брендове који имају своје слогане, своја обећања, своје филозофије. Да ли им верујете?
-Немам однос према томе већ према делу. Мене искључиво занима чиме се они баве. Сада имам идеалну позицију да купим и да нађем музику неких аутора који су ми много значили па да их чујем после 30, 40 година и радујем се када схватим да нисам променио мишљење. Песме умеју да вам досаде, да иструле кроз време, али неке песме вам могу значити подједнако као у тренутку када сте их први пут чули. Ја сам ’Ролинг Стонсе’ гледао на 3 метра раздаљине када је Џегер рецитовао Шелија поводом смрти Брајана Џоунса. Један је осећај био када сам први пут чуо Арсена Дедића и његову песму ’Кућа поред мора’, а онда сам после много година седео с Арсеном и причао о песмама. Они су производ за људе који све трпају у категорије. Ја сам одрастао у време када је био само један термин – рокенрол. Недавно сам у једном анкети избројао 174 пожанра рока.
Петар Пеца Поповић - Sputnik Србија, 1920, 29.08.2020
Легендарни фестивал на острву Вајт: Како се рокенрол покорио новцу /видео/
Једну причу посветили сте џубоксу у близини зграде Радио Новог Сада. Како је ваше мишљење о савременим џубоксовима, односно о платформама за слушање музике, Спотифају, Дизеру, Тајдалу?
-Углавном слушам плоче, али кад се појави нека сензација, дигиталне платформе су начин да то чујете. Ми смо некада ишчекивали омиљену песму. Велика је радост била када неко донесе плочу из иностранства или је то било ’рекла-казала’ па смо волели поједине песме и пре него што смо их чули. Моја генерација имала је прве џубоксове, један је био на Врачару, један у хотелу Москва, а ја пишем о џубоксу који се налазио у Новом Саду и ту је увек био чувар џубокса и надзирао шта убацујете. Захваљујући џубоксовима, циркусима и вашарима где се пуштала музика, ми смо ушли у свет музике. Као и на митовима кад би родитељи рекли да су у биоскопу чули неку добру песму. Сећам се и да као клинац нисам волео Елвиса на филмовима, некако ми је глупо када Елвис носи два револвера у каубојском филму. Замишљам га увек иза микрофона како се безобразно тресе у куковима. То је слика коју сам видео код Ђорђа Марјановића на Партизановом стадиону, то је слика коју сам видео кад се Зоран Мишчевић бацио у публику. То је за мене то - када хоћете да експлодирате због енергије коју добијате из публике.
Поводом истраживања песама које најчешће изазивају сузе код средовечних људи приложили сте и своју листу песама за плакање. Када сте последњи пут заплакали уз неку песму?
-Увек плачем кад слушам ’Индексе’. То је мени нешто значило, Даворин Поповић, песме ’Да сам ја нетко’, „Сањам“, цео албум „Модра ријека“; то у мени пробуди емоцију, срећу што сам их познавао и то да ми музика нешто значи. Сећам се када сам на нашем језику чуо песму ’Пружам руке’. Било је то 1967. године када су ’Индекси’ дошли на годишњицу часописа ’Џубокс’ у Дому синдиката. Тада сам у мраку први пут чуо како цела сала пева. ’Битлси’ су имали хит 'I want to hold your hand', али то није исто, ово је ’пружам руке ка вама’. Од тада сам вакцинисан тим осећањем. После када смо се упознали, када смо људовали, када смо били пријатељи, та песма ми је увек значила. Не волим да идем у кафану где се слушају њихове песме јер увек плачем. Није ме срамота да заплачем ни у овим годинама. Емоције су ми једине остале.
Све вести
0
Да бисте учествовали у дискусији
извршите ауторизацију или регистрацију
loader
Ћаскање
Заголовок открываемого материала