Захтев Приштине на таласу антируске хистерије: Провокација Београда која би и за Запад била превише

Захтевом да се Приштина учлани у Партнерство за мир, Аљбин Курти наставља да јаше на таласу антируске хистерије која је завладала у свету. Али, питање је како би Косово могло да постане чланица ове организације, ако би се четири чланице НАТО томе успротивиле. Такође, питање је да ли је Западу у интересу да додатно иритира и провоцира Београд.

Овако жељу Аљбина Куртија да се Приштина учлани у Партнерство за мир као предворје у коме би сачекала тренутак да постане пуноправна чланица НАТО, коментарише научни сарадник Института за међународну политику и привреду др Александар Митић.

Курти јаше на таласу антируске хистерије

Партнерство за мир није једина међународна организација којој Приштина тежи, а све то скопчано је, према Митићевим речима, са новонасталом међународном ситуацијом. Курти, наиме, покушава да искористи украјинску кризу и антируску хистерију на Западу.

„Курти и Приштина покушавају да јашу на том таласу снажног антируског сентимента и на прављењу паралеле између руске и српске политике како би добили подршку оних који се најчвршће и најжешће противе Москви. Видимо да је ситуација слична и у Савету Европе, а биће слична и у неким другим међународним организацијама“, објашњава наш саговорник.

Међутим, без обзира на тренутну антируску хистерију, није питање само колико су амбиције Приштине реалне, додаје Митић.

„Питање је и колико је у интересу западних држава да додатно иритирају и провоцирају Београд у околностима када је он под већ довољно великим притиском по свим могућим питањима, укључујући и питање односа према Русији. Рекао бих да је било каква подршка Приштини у овом случају за Запад прилично контрапродуктивна“, сматра он.

Четири чланице НАТО не признају Приштину

Куртијеви аргументи због којих је такозвано Косово заслужило да се придружи „евроатлантској породици“ звуче готово фантазмогорично – према речима челника приштинског националистичког режима, „независно Косово“ је прво по владавини права на Балкану (!), у врху по слободи медија и 17. у борби против корупције; „Косово“ показује „импресиван привредни раст“, а буџетска издвајања за војне сврхе порасла су за 52 одсто.

Ипак, сви ови аргументи који би требало да покажу да се „Косово“ поправило и чврсто ступа путем демократије и људских права, као да нису довољни, те је Курти завапио за америчком помоћи:

„Као неизбежни савезник и пријатељ, потребна нам је помоћ Сједињених Држава да постанемо део Програма "Партнерство за мир", док не постанемо пуноправни члан НАТО“.

И ту је био у праву – без америчке помоћи „Косово“ не може да постане пуноправна чланица, нити НАТО, нити Партнерства за мир. Опште је позната чињеница да се све одлуке које се тичу НАТО доносе у Вашингтону. Америка је одлучујуће утицала и када је Србија приступала овом програму, подсећа Митић. Међутим, када се говори о Косову, ситуација је, према његовим речима, унеколико другачија у односу на Србију.

„Косово, за разлику од Србије, нису признале све земље које би требало да одлучују о тој кандидатури. Тако да је разумљиво да Курти тражи политичку подршку од Вашингтона и мислим да је сасвим сигурно да може да је добије, како од Вашингтона, тако и од Лондона“, наводи Митић и додаје да САД и Велика Британија већ годинама подржавају трансформацију Косовских безбедносних снага (КБС) у „Војску Косова“, а и читавим низом билатералних програма ту подршку и имплементирају.

„То дестабилизује ситуацију на КиМ и охрабрује Приштину и Албанце да не учествују искрено у дијалогу са Београду, а утиче И на то да они задрже максималистички приступ у преговорима“ истиче он.

Шта ће рећи Шпанија?

Иако је чињеница да подршка САД за евроатлантске интеграције постоји, постоји и озбиљан статусни проблем, који није и неће бити отклоњен, све док постоји чврст став четири државе чланице НАТО које нису признале косовску независност, објашњава Митић.

Како би такозвано Косово постало чланица Партнерства за мир, а исти је случај и са његовом евентуалном кандидатуром за НАТО, потребан је консензус. Међутим, Шпанија, Словачка, Румунија и Грчка нису признале независност Приштине. Оне су до сада блокирале све њене покушаје да се прикључи евроатланским интеграцијама.

„То је њихов принципијелан став који смо видели у више случајева. Посебно се Шпанија више пута супротставила намери да се Косовске безбедносне снаге трансформишу у некакву „војску Косова“. И друге земље се противе, али рекао бих да Шпанија у томе предњачи“, напомиње Митић.

Самим тим, тешко је очекивати да ће ове четири државе пристати да прихвате евентуалну кандидатуру Приштине за чланство у Партнерству за мир, закључује он.