Србија један од глобалних центара биодиверзитета Европе

Захваљујући геолошкој старости, рељефу и климатским условима, Србија има статус центра биодиверзитета Европе. Како да се очува биолошка разноврсност, а да се све лепоте Старе Планине, Таре, Копаоника, Ђердапа, Фрушке Горе и других заштићених подручја приближе посетиоцима?

ВАЖНО ОБАВЕШТЕЊЕ

Због учесталих хакерских напада и ометања сајта Спутњик Србија и наших канала на Фејсбуку и Јутјубу, све вести пратите и на каналу Спутњик Србија на Телеграму и преко мобилне апликације која ради неометано, а коју можете преузети са овог линка, а видео садржај на платформи „Одиси“ (odysee.com), као и на платформи „Рамбл“ (rumble.com).

Када се говори о биодиверзитету сви прво помислимо на разноврсност врста на планети Земљи. У овом тренутку је преко 1,7 милиона различитих врста познато и описано на планети, напомиње др Томица Мишљеновић са Биолошког факултета у Београду.

„Међутим, не можемо говорити само о томе. Биодиверзитет је важно проучавати и на генетичком нивоу, јер једна његова важна компонента је и разноврстност гена и комбинације гена које се јављају у различитим организмима, а неопходно је говорити и о екосистемском биодиверзитету“, наглашава биолог за РТС.

Пре више од 30 година идентификоване су такозване, црвене тачке, односно вруће тачке биолошке разноврсности глобално, а Србија, заједно са Балканским полуострвом, представља један од глобалних центара.

„То значи да имамо висок специјски диверзитет, али и диверзитет типова станишта на овом нашем подручју. А оно што представља посебан значај, јесу високопланинска подручја, са изузетно високим биодиверзитетом. На релативно малој површини имамо велики опсег варирања надморских висина, типова станишта. Клисуре и кањони, такође, представљају врло специфична станишта са великим бројем реликтних врста које су у таквим условима успеле да преживе ледено доба. На таквим стаништима се, између осталог, јавља и Панчићева оморика. Ту су и полидоминантне шумске заједнице са великим бројем реликтних врста, које су код нас и законом заштићене“, наглашава др Мишљеновић.

Међутим, неопходно је да се о значају биолошке разноликости образујемо и да радимо на повећању заштићених површина. У овом тренутку је у Србији заштићено око 7,66 одсто територије, а тај проценат је неопходно повећати и формирати коридоре који ће омогућити миграције угроженим врстама између тих подручја, напомиње он.

„Један од проблема представља начин финансирања заштићених подручја, па се, рецимо, највећи део активности националних паркова и даље финансира, нажалост, сечом шума. Сви наши национални паркови су јавна предузећа која се издржавају, доминантно, из сопствених средстава“, напомиње др Мишљеновић.

Биолошку разноврсност Србије угрожавају исти они фактори који угрожавају и глобални биодиверзитет, а то је уништавање станишта, измена станишта, инвазивне врсте, претерана експлоатација природних ресурса, али и климатске промене које се издвајају као један од значајних фактора, као и загађење животне средине.

„Ми и даље не познајемо све врсте које живе на нашој територији, зато је врло важно да се уради инвентаризација да бисмо знали шта заправо треба да штитимо, али је важно и унапредити систем заштите подручја у Србији, и још много тога“, наглашава Мишљеновић.