Застава Србије - Sputnik Србија, 1920
СРБИЈА
Најновије вести, анализе и занимљивости из Србије

Бокан: Шта би се десило да СПЦ није „у лету“ преузела иницијативу од Цариградске патријаршије

© Sputnik / Лола ЂорђевићПатријарх Порфирије
Патријарх Порфирије - Sputnik Србија, 1920, 26.05.2022
Пратите насTelegramOdyssey
Редитељ и писац Драгослав Бокан објавио је на друштвеним мрежама текст о признању Македонске православне цркве - Охридске архиепископије, наводећи шта би могло да се догоди да СПЦ није брзо преузела иницијативу од Цариградске патријаршије.
Спутњик и РТ - цензура  - Sputnik Србија
ВАЖНО ОБАВЕШТЕЊЕ

Због учесталих хакерских напада и ометања сајта Спутњик Србија и наших канала на Фејсбуку и Јутјубу, све вести пратите и на каналу Спутњик Србија на Телеграму и преко мобилне апликације која ради неометано, а коју можете преузети са овог линка, а видео садржај на платформи „Одиси“ (odysee.com), као и на платформи „Рамбл“ (rumble.com).

Текст преносимо у целости:
"Оваквим чином признања аутокефалности "МПЦ - ОА" Српска Православна Црква је очувала статус Мајке Цркве, кључан за даљу судбину овакве акције.
Да нисмо овако брзо, дословно "у лету", реаговали и преузели иницијативу од Цариградске патријаршије, догодило би се ново "зачепљење" читаве ситуације. Јер би, онда, такво признавање од стране за то ненадлежне Цркве било, логично, одбијено од руске и других помесних Цркава - и почео би нови раскол између Антиохије, Јерусалима, Александрије, Москве, Цариграда, Атине, Београда, Софије... а на ову тему.
Потрла би се тако она историјска одлука из 1920. и добијени (па и скупо плаћени) цариградски "томос" из 1922. о обнови Пећке патријаршије и искључиво нашим ингеренцијама на све оне области које су се тада ујединиле у СПЦ, са јединственим Синодом, Сабором и патријархом. А Цариград би кренуо да се понаша као да и даље има она права којих се одрекао пре сто година.
То је било веома важно, предупредити канонски хаос због претеће одлуке патријарха Вартоломеја (где он почиње да суди и делује тамо где за то нема никаквих основа), која се наднела над читав православни свет, а преко оног неважећег "признања" из Истанбула, датог након скоро већ постигнутог (дискретни вођеног) споразума СПЦ, као Мајке Цркве, и Македонаца.
Македонци нису Срби: тако се не доживљавају већ дуго времена (најмање од 1945. и, посебно, титоистичких акција расрбљавања и избацивања оног "ић" из презимена током педесетих година) и живе у својеврсном замрзнутом стању. У процепу између:
а) постојања свог литургијског живота (са озбиљним Богословским факултетом, образованим монасима и владикама, па и верујућим народом) и
б) тужне чињенице непризнавања сопствене аутономије, а камоли аутокефалности од стране свих великих Православних Цркава без изузетка.
А Тито је одавно умро и они су се нашли заглављени у политичком тунелу између некадашњег стања (Југославија, СПЦ...) и све недостижније будућности: и када је реч о Цркви, али и када се говори о имену, суверенитету, њиховим проблемима са уједињеном албанском мањином (која незаустављиво прераста у већину).
Више не живимо у време средњовековног српског царства, није то ни славна 1912. година (када смо били на корак од великог успеха на свим пољима), па је од фаталног 1. децембра 1918. уследио и серијски низ српских неуспеха и самоубилачких потеза.
Сваки тај наш погрешни корак је одрадио своје, па су поново Турци, Грци и Бугари умешали своје прсте (интересе) на овако им препуштеном македонском простору. Са све језивим титоистичким финалом на крају овог свеукупног српског пораза (у двадесетом веку), од кога се тек од скоро опорављамо и лагано поново уздижемо (на несрећу, овако трагично посвађани и разједињени).
И на том новом почетку српске суверености, и Црква рашчишћава нагомилане проблеме (ситуација у Црној Гори, проблеми са америчким епархијама СПЦ, па са расколницима побуњеним против своје рођене Цркве и свештенства, са теолошким модернистима и, истовремено, квази-зилотима, на другој страни истог проблема), а са медијима и друштвеним мрежама окренутим убедљиво против Цркве.
Једино је ова наша, тек усправљена српска држава, уз њу, у братском и савезничком дијалогу о будућим временима и заједничким искушењима.
Руси и Русија су све време уз нашу Цркву и с њиховом сагласношћу ми решавамо и "македонско питање". И не само њиховом, већ огромне већине помесних Цркава, које су ових дана, све, заинтересоване да СПЦ довољно брзо и вешто спречи још један симболички пуч од стране Цариградске патријаршије (претходни је био у вези Украјинске Православне Цркве). Да не буде забуне по овом питању.
То ћемо сви убрзо и конкретно видети и уверити се да јесте заиста тако. Да не би опет дезоријентисана група "русофилских" активиста злоупотребљавала руску Цркву, причајући неистине о њеној тобожњој "неусаглашености са нашом Црквом и српским патријархом" (тамо радо виђеним и веома поштованим).
Уосталом, за неколико дана почиње велики Сабор РПЦ у Москви па ћемо видети да је све баш овако како пишем.
Та лаицима скоро невидљива димензија унутарцрквене дипломатије (и "духовне геополитике") је у овом случају кључна и сигурно најважнија.
Не само Цариградска патријаршија, већ и Бугари имају нескривене претензије када су Македонци у питању.
И оваквим враћањем на "оригинална подешавања" (кроз одлучујућу улогу искључиво СПЦ као Мајке Цркве) спречавају се и негативни ефекти њихових вековних покушаја да "бугаризују" људе у Македонији. Тиме се наставља наш плодни утицај из давних времена, са новим сферама могућих контаката и сарадње.
Све до пре неки дан су православни људи у Македонији имали трагичну и поразну ситуацију немогућности општења са другим (сувереним) православним Црквама. И све што су радили имало је на себи тај дубоки ожиљак неприхваћености.
Сада је, одједном, све другачије, и, као последица, формира се опет оно некадашње пријатељство између њих и нас. Заједничке бриге због великоалбанских претензија су све веће и озбиљније и то постаје један од аргумената српско-македонског заједништва и пријатељства, само овог пута без икаквог наметања и услова на било којој сада равноправној страни (без југословенства, србофобије и других искушења).
Због тога ћемо сигурно успети да помажемо једни другима, али и да покажемо поштовање према свему нам важном, а до сада тешко могућем.
Споменици српским јунацима из Балканских ратова ће добити нове заштитнике и из редова Македонаца што су онако одушевљено и свесрдно аплаудирали српском патријарху у храму Светог Климента у Скопљу.
Толико за почетак.
Мало ли је?
Од сада ће наши свештеници и владике опет моћи да врше богослужења у прелепим, древним храмовима о којима су говорили Свети Владика Николај, блажени Михаило Пупин, па мученик Григорије Божовић, препаметни Милан Кашанин, храбри Станислав Краков... И то уз пријатељску подршку Македонаца.
Патријарх Порфирије - Sputnik Србија, 1920, 19.05.2022
СРБИЈА
Историјски тренутак у Храму светог Саве: „Ми смо у Христу једно, у цркви једно“ /видео, фото/
Па ћемо и сви ми моћи да учествујемо на овим литургијама, без зазора и спорних момената...
Да не говоримо да се тако отвара феноменална могућност заједничког неговања успомене на боравак Николаја Велимировића на Охриду (и на његове чудесне "Молитве на језеру") и на доброчинства Михајла Пупина (његово чувено црквено звоно даровано Охриду одмах после Првог светског рата).
Сада су то ствари заједничког наслеђа.
Општа русофобија је постала мрачна сенка над Европом, па је тако добро да постоји могућност позитивног и спонтаног утицаја српске привржености православном Словенству и Русији на нашу браћу у Македонији.
Отворено је ново поглавље унутар балканских односа, не само нашег и македонског народа. И искључена је омразица, одбачено лукавство и битно смањено неповерење између "нас" и "њих".
Прошлост ће сада бити разлог сарадње, а не ужасних примера непоштовања.
Пројавиће се и идеја православног словенског братства (без наметања идеје '"ко је важнији") и то ће бити добро и за нашу душу, а не само за нашу браћу из Македоније.
И све што нас спаја ће срећно надјачати све оно што нас дели и раздваја, а да притом нико не жртвује свој понос, свој идентитет и сопствену сувереност у животу, изборима и одлукама.
Слобода и братство у Христу. Па онда и у истини, ако Бог да.
Питање Косова и Метохије је искључиво под надлежношћу српске државе и српске Цркве. Па ће тако бити и убудуће, до краја времена и Другог Христовог Доласка.
Тешкоће су велике, а и поново су нас, силом (после бомбардовања 1999), окупирали Американци заједно са албанским пијунима из Приштине. И то је само још једно искушење из кога ћемо се избавити стрпљењем, родољубљем (према нашем народу, Цркви и држави) и дисциплином...
Али, неће то бити тако довека. Даће Бог и срећа јуначка да ствари дођу у вечни поредак духовне, историјске, па и правне истине.
А Цариградска патријаршија свим овим је додатно изгубила на својој вешто грађеној илузији како она навидни "може да управља" на духовним територијама које су добиле пуноважно право да саме одлучују сходно постојећем поретку.
А ту је Српска Православна Црква, у случају Косова и Метохије, једино надлежна.
Баш као и када је реч о братској нам Црној Гори, Босни и Херцеговини (са нашом Републиком Српском) и свим другим областима наше уједињене Цркве (Пећке и Београдске Патријаршије).
Да поново не крену да муте бистру воду одређени политикантски кругови којима ништа није свето, па ни сопствена Црква и држава. Мутикаше, како их одувек назива наш народ, остаће празних руку и неће успети да нас разједине и, по ко зна који пут, посвађају..."
Све вести
0
Да бисте учествовали у дискусији
извршите ауторизацију или регистрацију
loader
Ћаскање
Заголовок открываемого материала