Палеонтолози открили главног осумњиченог за нестанак највећег морског предатора /фото/

Научници мисле да су решили мистерију изумирања једног од највећих предатора који је живео на Земљи, а на изненађење многих „кривац“ је морска животиња која и данас плива морима и океанима.

ВАЖНО ОБАВЕШТЕЊЕ

Због учесталих хакерских напада и ометања сајта Спутњик Србија и наших канала на Фејсбуку и Јутјубу, све вести пратите и на каналу Спутњик Србија на Телеграму и преко мобилне апликације која ради неометано, а коју можете преузети са овог линка, а видео садржај на платформи „Одиси“ (odysee.com), као и на платформи „Рамбл“ (rumble.com).

Захваљујући палеонтологији и фосилним остацима, знамо како су некада живеле ове две застрашујуће звери. Остаци зуба и пршљенова старих чак 3,6 милиона година откивају причу о „рату“ међу грабљивицама које су се бориле за плен. Наука сада открива да је без обзира на величину, мања ајкула довела моћног мегалодона (Otodus megalodon) - до изумирања.

Апекс предатори у борби за плен

Мегалодон је могао да нарасте и до 15 метара. Миленијумима је господарио праисторијским океанима без супарника који би могао да му се супротстави. А онда је једноставно нестао. Ово је палеонтологе навело да истраже који је фактор на то утицао.

Према резултатима студије, они сада са сигурношћу могу да тврде како су велика бела ајкула - Carcharodon carcharias - и мегалодон, живели истовремено. Просто речено мања ајкула је заузела исту еколошку нишу у којој је развила афинитет ка истом плену који је ловила и већа ајкула. Што је још један доказ да предатор не мора нужно да буде највећи да би на крају доминирао екосистемом, додаје се у студији.

Аутор студије и геонаучник са „Института Макс Планк“ за еволуциону антропологију у Немачкој Џереми Мекорак, тврди да је реконструкција ланца исхране изумрлих врста тежак задатак. Пошто нису могли да поставе камере и шпијунирају животиње, научници су решили да прибегну другачијој врсти испитивања.

Однос изотопа цинка

Ова сасвим нова метрика се служи односом изотопа цинка из зуба модерних животиња, тј. што је животиња на вишој позицији у ланцу исхране, то су њени нивои изотопа цинка нижи. Пошто се зуби добро фосилизују, научници су се запитали да ли ову анализу могу да примене и на фосилизоване остатке изумрлих животиња.

Прво су направили базу података са односима изотопа цинка пронађеним у зубима код 20 живих врста ајкула. Такође су израчунали и однос изотопа из фосилних остатака 13 изумрлих врста, укључујући мегалодоне. Ове информације су им потом омогућиле да одреде нивое код сваке врсте.

Затим су решили да упореде измерене нивое из зуба мегалодона са нивоима из зуба велике беле ајкуле. Тада су ствари постале занимљивије. Утврђено је њихово преклапање током раног плиоцена, епохе која је трајала између 5,33 милиона и 2,58 милиона година. Односи изотопа цинка сугеришу да су обе врсте заузимале исти трофички ниво у овом периоду, такмичећи се за ресурсе.

Климатске промене

Све ово наводи на закључак да су се велике беле ајкуле највероватније такмичиле за плен са мегалодоном. Што је уз друге промене у екосистему - укључујући и климатске - допринело њиховом нестанку. До сада, наука је само претпостављала у тачност ове хипотезе, међутим како аутор студије тврди сада је поткрепљена геохемијским доказима.

И док истраживачи покушавају да утврде како су изгледали екосистеми пре неколико милиона година - ко је кога јео и где - мерење вредности изотопа цинка у будућности може да помогне у попуњавању ових празнина, пренела је "Национална географија".

Истраживање је објављено у часопису Nature Communications.