Колико центри за социјални рад могу да утичу на спречавање насиља у породици

У последњих 16 година број пријављених случајева насиља у породици порастао је чак за 380 одсто, а подаци Републичког завода за социјалну заштиту сведоче да је у 2019. и 2020. години било око 35.000 пријава насиља центрима за социјални рад широм Србије.

Психолог Аутономног женског центра Тања Игњатовић истиче да је породично насиље постало тежиште рада запослених у центрима за социјални рад, с обзиром на то да се ови поступци морају водити по хитном поступку.

Број случајева породичног насиља расте, стручњака све мање

Међутим, иако број пријава породичног насиља из године у годину расте, број стручњака у центрима за социјални рад истовремено се смањује — сваке године је око пет одсто мање запослених у односу на претходну. Њихов рад додатно отежава чињеница да у заједници (често) не постоје услуге за кориснике центара за социјални рад, а пандемија вируса корона поставила је додатни изазов пред запослене у сектору социјалне заштите, пише „Политика“.

„Центри за социјални рад своје кориснике упућују на пружаоце услуга у заједници, али њих нема довољно, а и не постоје у свакој средини. Примера ради, ако се породично насиље деси у већем граду, веће су шансе да се жртва смести у Сигурну женску кућу, него што је то случај у мањој средини, јер у њој такве институције не постоје”, указала је Тања Игњатовић на овогодишњем Конгресу психолога Србије.

У мањим срединама не постоје ни стручњаци за алкохолизам или наркоманију, који би радили са починиоцима породичног насиља што имају болест зависности, навела је она, додајући да, иако је закон прописао обавезну едукацију за стручњаке који раде са жртвама насиља, у пракси нема довољно едукованих полицајаца, тужиоца и судија

И насилници глуме жртве

Иако у нашој земљи из године у годину расте број закона, прописа и конвенција које штите жртву од насиља у породици, временом су и насилници веома добро проучили ове законске акте, па се све чешће дешава да пребију жртву, а потом позову полицију и пријаве да су они жртве насиља. С друге стране, полиција онога ко је пријавио насиље често аутоматски третира као жртву, не истражујући шта се заиста десило. Насилници су, по психолошком профилу, манипулативне особе и веома брзо схвате где су „рупе” у систему, а систем је постао уморан од породичног насиља и лако га је изманипулисати, закључила је Тања Игњатовић.

Мада нико са сигурношћу не може да предвиди да ли ће се породично насиље окончати фаталним крајем, статистика фемицида сведочи да извесне ситуације носе већу вероватноћу да ће насилник пресудити жртви. Уколико је неко кривично кажњаван (не нужно за насиље), ако пије или има неку менталну болест, расте шанса да почини породично насиље — та три фактора, појединачно или заједно, појављују се у седам од десет случајева тешког породичног насиља или убиства.

Ризик да ће жртва насиља фатално завршити почиње да расте оног тренутка када она одлучи да напусти насилника, односно када нађе новог партнера или се пресели у други град са дететом које је њој поверено након развода брака. Ако је у односу са насилником било љубоморе или контроле, ризик од убиства постаје чак девет пута већи. Присуство оружја такође повећава шансу да ће починилац насиља у породици пресудити својим најмилијима, што нам потврђују и случајеви масовних убистава из Житишта и Мале Иванче.

Сексуално насиље у вези између насилника и жртве такође повећава ризик од фаталног краја, а нелечени алкохоличари и наркомани представљају сталну претњу за чланове своје породице. Додатни проблем лежи у чињеници да особе које имају болест зависности немају обавезу да се лече — док не почине неко кривично дело, њихов одлазак на лечење је добровољан.