Западни "господари" формирали Затворени Балкан - само за пожељне и одабране

У светлу догађаја последњих дана, потпуно је јасно да је Балкан отворен само за одабране и само када одабрани господари споља процене да треба да буде отворен. Затворен је, пак, за оне који нису пожељни, како за оне споља, тако и за оне унутра ако нису на линији коју спољни господари постављају.

Управо ти господари, господари из ЕУ, који се сматрају и господарима Балкана, проценили су да шеф руске дипломатије Сергеј Лавров није добродошао у Србију и није му дозвољен прелет преко Северне Македоније, Црне Горе и Бугарске, коментарише политички аналитичар и главни уредник Нове српске политичке мисли Ђорђе Вукадиновић.

Затворени Балкан Србији дао „жути картон“

„Србија је добила „жути картон“, или школским речником речено, укор, да ли пред искључење или не, али свеједно, иако је сама Србија била иницијатор, а председник Србије један од највећих промотера Отвореног Балкана“, каже он.

Иницијатива Отворени Балкан настала је као идеја „мини чекаонице“ за учлањење у ЕУ – као што је предлог француског председника Емануела Макрона о Европској политичкој заједници значио велику чекаоницу за учлањење источноевропских земаља.

Чекаоница из које нема излаза

У те две „чекаонице“ или, како Вукадиновић каже, „чистилишта“, балканске и источноевропске земље треба да статирају, вежбају и тренирају, међутим, никада неће заиграти у првом тиму, који је ЕУ.

„Она је настала у немачким кулоарима, као немачка идеја у оквиру Берлинског процеса, под покровитељством Ангеле Меркел. Формално и начелно, она има подршку и других западних земаља, укључујући и САД, али, у суштини, њена улога била је и остала нека врста резервне просторије, ходника или подрума из којих врата најчешће не воде нигде, а све са циљем да се те земље замајавају, не оду да покушају да потраже срећу другој страни“, сматра Вукадиновић.

Брутална манифестација затворености Отвореног Балкана

Одбијање дозволе за прелет авиона руског шефа дипломатије била је брутална манифестација затворености Отвореног Балкана, али од почетка је било више-мање јасно да је реч о врло условној отворености и циљаном пројекту са јасном тенденцијом, додаје Вукадиновић.

При томе, циљ није добробит земаља укључених у иницијативу, него једна врста вежбаонице или игралишта за оне које Брисел сматра несамосталном децом – оне које ЕУ није рада да прими у чланство, а није рада ни да их пусти да иду на своју страну, закључује он.