„Утешни“ аустријски папир: ЕУ ни да одбаци ни да прими Западни Балкан, а Украјина да чека у реду

У светлу кризе у Украјини, показало се да је ЕУ у последњих неколико година изгубила регион западног Балкана из фокуса. Отуда се аустријски нон-пејпер може тумачити као покушај аустријске дипломатије, односно аустријских демохришћана да пронађу пут како би државе западног Балкана приближили себи.

Овако политиколог из Линца Жељко Малешевић кометарише нон-пејпер који је Аустрија упутила државама чланицама ЕУ, документ у коме се Беч залаже за „постепену интеграцију“ земаља западног Балкана у ЕУ.

Нон-пејпером Аустрија потврђује историјску улогу на Балкану

Према Малешевићевим речима, украјинска криза показала је да се Србија, Црна Гора, Македонија, БиХ и Албанија већ годинама налазе у запећку интересовања чланица ЕУ када се говори о проширењу. У светлу залагања за што бржи пријем Украјине, Аустрија, али и Словенија уз њу сматрају да није фер да држава која није ни постала кандидат за чланство има предност на оне који на то чекају две деценије.

Нон-пејпером, Аустрија жели да потврди своју историјску улогу на Балкану и покушава да, са једне стране удовољи балканским државама, а са друге, државама које не дозвољавају даље проширење Уније.

„Нон-пејпер предвиђа за државе кандидате, у одређеним секторима у којима оне испуњавају услове, потпуни приступ фондовима и институцијама ЕУ, али не и потпуно чланство. Чини ми се да је то неки средњи пут, ни да их ЕУ одбаци, али ни да их прими у потпуности. Јер, када би се ишло са приступом да се убрза процес приступа и да се балканским државама дозволи пуноправно чланство, мислим да би се појавили „вето играчи“ попут Француске или Холандије које то не би дозволиле“, сматра Малешевић.

Само Словенија подржала

Зато је наш саговорник скептичан у погледу прихватања аустријског нон-пејпера. За сада, само га је Словенија подржала, док се Естонија изразила против њега. Још нисмо чули шта о њему мисле кључне чланице Уније, попут Француске, Немачке или Холандије, каже Малешевић.

„ЕУ је имала лоше искуство са Румунијом и Бугарском јер је код њих направљена грешка са њиховим убрзаним приступом по концепту да ће све оно што није у складу са европским стандардима бити поправљано када оне уђу у Унију. Међутим, показало се да то не функционише баш тако. Постоје одређене земље које не желе да приме никога док тај не испуни све оно што су оне морале да испуне када су улазиле ЕУ“, подсећа Малешевић.

Аустријски предлог – утешна награда

Малешевићеву скепсу у погледу прихватања нон-пејпера дели и Страхиња Обреновић са Факултета политичких наука. Обреновић сматра да је питање хоће ли аустријски предлог бити усвојен, како каже, дискутабилно.

„То доста зависи од веома сложене структуре ЕУ и врло сам опрезан да ли ће овај предлог наићи на одобрење свих држава чланица како би се преточио у званичну политику“, каже Обреновић.

Према његовим речима, након 2013. политика проширења ЕУ запала је у ћорсокак и све наредне иницијативе представљају покушаје да се та политика оживи. У то спада и недавна регионална турнеја немачког канцелара Олафа Шолца, али и самит иницијативе Процес сарадње у југоисточној Европи, који је недавно одржан у Солуну.

Укључивање држава западног Балкана у различите политике ЕУ представља покушај да се ЕУ приближи грађанима Балкана, међутим, према Обреновићевом мишљењу, предлог да балканске државе учествују у раду одређених сектора без пуноправног чланства може да се посматра и као утешна награда.

„Али, то напросто не може да надомести пуноправно чланство с обзиром да су све државе региона истакле да се неће задовољити половичним решењима које неће водити пуноправном чланству у ЕУ“, кометарише он.

Кроз аустријски документ провејава став да ће државе морати да ускладе своју спољну и безбедносну политику са ЕУ, а то се пре свега односи на Србију. Са друге стране, Малешевић види предност нон-пејпера управо у томе што овај документ нуди могућност да државе буду скоро изједначене са пуноправним чланицама Уније само у оним секторима у којима су испуниле услове за приступање.

Нон-пејпер о суседској политици и проширењу ЕУ политичко је чедо аустријског канцелара Александера Шаленберга и министарке за европска питања Каролине Едштадлер и предвиђа да државе кандидати, пре пуноправног чланства буду интегрисане у оне области у којима испуњавају услове, као поступак постепеног укључивања у Унију и то у осам корака.