Како би нова идеја из Париза могла да промени Европу

Предлог француског председника Емануела Макрона о стварању Европске политичке заједнице првенствено је усмерен ка источној Европи, а мање ка региону западног Балкана. Макронов нон пејпер представља покушај да се источноевропске земље боље повежу са Бриселом јер нема никаквог смисленог очекивања да би могле у неком брзом року постати чланице.

Гледано из француског угла, формирање Европске политичке заједнице начин је да Брисел изађе у сусрет жељама и аспирацијама Украјине, Молдавије и Грузије, државама које су пролетос поднеле захтеве за брз пријем у чланство ЕУ, објашњава Милан Игрутиновић из Института за европске студије.

Европска политичка заједница начин да се Украјина награди

Према предлогу који је изнет у нон-пејперу произилази да се Емануел Макрон залаже за стварање политичке координације, која не би била ни међународна организација, нити независно тело.

„Мени се чини да то личи на Берлински процес који је везан за западни Балкан. Ово би било везано за целу Европу, али би фокус био на Украјини и успостављање ширих политичких веза са њом уз најаву позитивног одговора ЕУ на европске аспирације Кијева у овом тренутку“, каже Игрутиновић.

Међутим, брз пријем Украјине у чланство ЕУ, према мишљењу нашег саговорника, није реална опција.

„Могућа је кандидатура за чланство, највероватније ће добити препоруке Европске комисије, али питање је да ли ће све земље појединачно то одобрити. Кијеву је Европска политичка заједница нека врста „награде“ и једино што би политички могли добити из Европе“, наводи Игрутиновић.

Са друге стране, према ономе што се могло прочитати о Макроновом предлогу, државе западног Балкана не би биле једнако третиране – Србија и Црна Гора су формални кандидати за чланство и настављају преговоре онако како је предвиђено новом методологијом; с обзиром да Северна Македонија и Албанија још нису почеле преговоре о чланству, Политичка заједница би се односила и на њих, сматра Игрутиновић.

„Детаљи нису превише познати и путања за балканске земље није превише јасна, али по тумачењу француске дипломатије, за земље које имају већ уходани пут, ствари се не би битно мењале“, истиче он.

За Србију и Црну Гору, дакле, „европски пут“ остаје отворен и ако би у преговорима и постојали проблеми, ове две државе не би потпале под Европску политичку заједницу која је, према Игрутиновићевим речима, креација уз помоћ које би Париз држао ствари под контролом на истоку континента.

Разне идеје у европским кулоарима

С обзиром на руску специјалну интервенцију у Украјини, разне идеје су у оптицају у бриселским кулоарима. Игрутиновић подсећа и на аустријски нон пејпер за који је јавност сазнала пре неколико дана и који се искључиво односи на земље западног Балкана.

„То су визије које нису баш подударне. Разне идеје колају и јако је тешко рећи да ли ће било која од њих заиста формално заживети. О француском нон пејперу ће се разговарати следеће недеље на самиту ЕУ, али се никаква одлука неће донети. Мислим да добар део чланица не жели никакву политичку обавезу све док не буде видела куда рат у Украјини тачно води и шта политичка судбина Украјине, где су њене политичке границе и како се крећу мировни процеси“, Игрутиновићево је мишљење.

Како преносе медији који су имали увид у француски предлог, дужина процеса учлањења у ЕУ навела је Париз да изађе са нон пејпером у коме се предлаже оснивање политичког форума који не би био замена за Европску унију, Савет Европе или ОЕБС, али би омогућио изградњу заједнице свих европских земаља, без обзира на њихов статус у ЕУ или односе са блоком.

„Европска политичка заједница неће бити алтернатива чланству у Европској унији и неће бити замена за процес проширења. За европске земље које желе да се придруже ЕУ, са друге стране, биће прилике да ојачају везе са државама чланицама ЕУ пре и после чланства, политички и учешће у одређеним политикама ЕУ, укључујући постепену интеграцију, где је то потребно, у европско унутрашње тржиште“, наводи се у нон пејперу.

Шта је геополитичка заједница

Макронов предлог најсличнији је предлогу председника Европског савета Шарла Мишела, који пак говори о „Европској геополитичкој заједници“.

Разлика у предлозима ипак није само терминолошка, него и квалитативна јер, према Игрутиновићевим речима, Мишел жели да ојача „тврду моћ“ ЕУ.

„Мишелова терминологија везана је за 2019, када је ЕК себе назвала геополитичком комисијом. То је амбиција ЕУ да буде нешто већи геополитички фактор. У преводу, то значи фактор тврде безбедносне и војне моћи, пре него да буде везан само за спољне и економске односе, него да има неке војне капацитете на располагању“, каже он.

Међутим, европске амбиције пољуљане такође су пољуљане руском специјалном операцијом, јер су се и источним чланицама ЕУ САД профилисале као главни гарант њихове безбедности, а НАТО као главни форум који се бави безбедношћу. Тако је, према Игрутиновићевом мишљењу, Мишелов покушај реафирмације термина „геополитика“ у контексту ЕУ осуђен на пропаст.

„Мислим да је у овом тренутку прилично јасно да ЕУ, због своје интерне логике и начина на који је успостављена, нема, односно има врло мало надлежности на пољу одбране. Из европског буџета не можете да финансирате набавку војне опреме, не можете да финансирате војску као такву нити рат. Можете да пошаљете војну помоћ или дате новац за војну помоћ, али то не значи пуно. Тако да је то једна врста амбиције врха ЕУ да покаже да она значи нешто у оном тврдом, безбедносном смислу у свом региону, али с обзиром на стање на терену, чини се да је НАТО преузео примат за дужи временски период“, закључује Игрутиновић.