Миша Јанкетић, велики позоришни књаз који је затворио своје кругове /фото/

Ви сте јако добро одиграли једну јако лоше написану улогу. Реваншираћу вам се једном правом, добро написаном, рекао је давне 1963. легендарни Михиз младом и готово непознатом глумцу Михаилу Јанкетићу. Оно што се потом догађало део је блиставе историје српског позоришта.

Од тог „лоше написног“ Бошка Југовића из „Бановић Страхиње“ до Крнеца из представе „Краљ Бетајнове“ из 2018. када је последњи пут изашао на сцену, стао је раскошни, плодни и уметнички непоновљиви глумачки живот Михаила Мише Јанкетића. Део из тог обиља бравура - од Марка Миљанова и Књаза Николе, Луке Лабана и Ришељеа, до Ореста и Игоа, Манилова и Шаманова..., препознатих и награђиваних, изложен је однедавно у Музеју позоришне уметности Србије, на поставци „Михаило Јанкетић: позоришна посвета“.

Изложба „Миша Јанкетић – позоришна посвета”

© Sputnik / Лола Ђорђевић

Књаз Милош, приступачан а велики

За Мишу Јанкетића није био потребан никакав повод, јер такву глумачку и позоришну биографију мало глумаца има, каже са Спутњик ауторка изложбе Биљана Остојић.

„Мало је код нас оних који покривају такав период, од друге половине 20. века до самог краја живота. Имала сам част да га упознам, често је долазио у Музеј: на нашој малој сцени је био Књаз Милош, а осим гостовања, долазио је и на изложбе о својим колегама... Био је потпуно природан и приступачан, а велики, као што је то увек случај са људима који имају највећу вредност. Због свега тога смо и дошли на идеју да му посветиму овакву изложбу“, објашњава Биљана Остојић.

Њено настојање да ову позоришну причу учини што живљом, онаквом какво је и само позориште – живо и интерактивно, оставрено је тиме што је на изложбеним паноима, захваљујући кјуар кодовима, могуће погледати и снимке представа. Тако су се пред посетиоцима, поред фотографија, извода из критика и важних података нашле и „живе“ слике Јанкетићевог глумачког трајања.

Као статиста, Јанкетић је на сцену стао 6. јануара 1960. године

© Фото : фото промо(МПУС)

За овог уметника који је поред театра оставио неизбрисив траг и на филму и у популарним домаћим телевизијским серијама, позориште је било – мисија. Говорио је да су му други медији веома привлачни, али да је позориште - његов позив.

„Није било лако направити селекцију из тог театарског обиља Мишиних улога. Прво и најважније је било не изоставити најважније представе и улоге, затим оне које је критика издвојила, и коначно оне улоге које су њему интимно много значиле, за које је говорио да су га промениле, унапредиле, да су за њега биле прекретница. То смо истакли и показали“, објашњава Остојићева.

А те најважније роле смењују се на паноима хронолошким редом. Од прве улоге, дебија у Шекспировом „Ричарду Трећем“, преко Гилета из „Наших синова“, долази се до мале глумачке револуције: представе „Прљаве руке“ и сусрета са Бором Драшковићем, који је, испоставиће се, постао редитељ Мишиног живота.

Инсерт из представе "Ричард Трећи" ЈДП 1961. године

© Фото : фото промо(МПУС)

„Боро Драшковић је препознао Мишин глумачки сензибилитет. Све се ту некако поклопило. Миша је својевремено изјавио да су се њему улоге дешавале у правом тренутку, што је реткост. Био је прави глумац епохе, ендемски левичар, како је сам говорио, а у „Прљавим рукама“ је играо Игоа, такође идеалисту и левичара. Миша је имао срећу да ту исту представу игра и 40 година касније, што се ретко дешава у каријери једног глумца.“

Раскољников као велики прасак

У Јанкетићевој позоришној биографији посебно место заузимају руски класици, истиче Биљана Остојић.

„Ту је био потпуно у свом елементу. Његова прва трансформација, тај глумачки велики прасак, била је улога Раскољникова. Пре него што му се десио Раскољников, Миша је играо улоге из домаће националне литературе, између осталог и ону у представи „Кад су цветале тикве“. Опет Боро Драшковић и - забрањена представа. И ту је дошло до неког комешања у његовом бићу, и људском и глумачком, десило је велико преиспитивање. Због идеала левице у које је веровао, Миша није очекивао да ће забранити представу. А онда се десио Раскољников који је потпуна супротност свему томе. Сам Миша је говорио да му је требало много времена да ту улогу припреми, да је прихвати, али после Раскољникова све је било другачије. Био је незабораван као градоначелник у „Ревизору“, „Мањилов у Мртвим душама“... Руски класици су заиста посебно поглавље у његовој биографији, они су, уз левичарство, били два стуба Јанкетићевог бића.“

Јанкетић у улози краља Николе у представи " Принцеза Ксенија од Црне Горе"

© Sputnik / Лола Ђорђевић

Да је Михаило Јанкетић, као мало ко, успео да затвори своје глумачке кругове, сведоче и фотографије из представе „Кад су цветале тикве“, нове поставке из 2014. године у којој, уз Милоша Биковића као Љубу Врапчета, игра и `остарели наратор` Јанкетић.

Два пута затворени кругови

„Два пута имамо то затварање круга – са представом „Прљаве руке“ али и са `Тиквама`. У представи из 2014. Миша је остарели Љуба Врапче који у лику младог Милоша Биковића гледа себе од пре толико деценија, као одраз у огледалу. На том паноу изложене су и фотографије из „Краља Бетајнове“ из 2018. године у којој је играо Крнеца. Било је то Мишин последњи изазак на сцену...“

Из представе "Кад су цветале тикве" ЈДП 1969. године

© Фото : фото промо(МПУС)

Да је глумац који није волео популарност али је био популаран, упркос трагедијама које су га задесиле успео да остане осмехнут - сведочи и изложба у Музеју позоришне уметности.

„Од Михаила Јанкетића се може много научити и о животу и о односу према професији. Доживео је велике трагедије у животу, али никада није био патетичан, није се никад жалио, поменуо је то само као назнаке у својој биографији. Био је редак и диван уметник који је целим бићем веровао у идеју праведности. Малобројнима пође за руком да у животу буду оно што својим бићем суштиниски јесу, и приватно и пословно, и да то буду до краја. Миша Јанкетић је управо то успео.“