Могу ли САД бити позване на одговорност након Болтоновог скандалозног признања

Након изјаве Џона Болтона да је учествовао у припреми државних удара у иностранству, све оне државе које су биле жртве покушаја промене режима насилним путем, за које се сумња да су у њима учествовале САД, стичу право да то питање отворе, каже дипломата у пензији Зоран Миливојевић.

Пратите Спутњик и на летовању

Спутњик Србија неометано можете читати широм Европе на мобилној апликацији коју ћете пронаћи ОВДЕ. Апликацију такође можете преузети и путем линка apkfab.com

Бивши саветник за националну безбедност САД Џон Болтон је на телевизији „Си-Ен-Ен” коментарисао јуриш на Капитол у јануару 2021. године и оценио да Трамп није покушавао да изведе државни удар већ да је „скакао са једне идеје на другу“, што је на крају довело до упада демонстраната у зграду Капитола. Он је рекао да се „као неко ко је помагао у планирању државних удара” не слаже са оценом да за припрему државног удара не треба имати бриљантан ум, те да то „захтева много посла” и да догађаји на Капитолу нису пример такве припреме.

Могу ли САД бити позване на одговорност

Политички аналитичар и дипломата у пензији Зоран Миливојевић каже да се не сећа да је неко у САД или било којој озбиљнијој држави са тог нивоа обзнанио да се његова држава бавила променама режима у неким другим земљама.

„Сасвим је сигурно да је Џон Болтон био у току и у тиму који се бавио најважнијим спољнополитичким питањима и акцијама САД у то време, па у том смислу његова изјава поставља једно озбиљно питање за понашање Сједињених Држава у ближој историји. Такво питање заслужује озбиљну пажњу и сигурно је да се очекује озбиљан одговор америчке стране“, оцењује Миливојевић.

Како каже, има доста ствари које су се издешавале и у којима су САД учествовале, од преврата у Ираку, Либији, покушајима у Сирији и неким другим местима, па би у светлу Болтонове изјаве било јако добро да се то разјасни.

„Легитимно је да се то питање постави америчкој администрацији и на званичном нивоу. Притом, и сам Болтон је рекао да је планирање државног удара „озбиљан посао“, дакле реч је о стварима које се дуже припремају, па је јасно да се ради о политичкој пракси САД у једном дужем периоду, која не мора да буде резервисана само за мандат једног председника“, указује бивши дипломата.

Познато је, додаје Миливојевић, да су САД после Другог светског рата учествовале у низу интервенција које су биле и противправне и свакакве друге, почев од Вијетнамског рата па на даље, укључујући и НАТО агресију на нашу земљу:

„Дакле, свака заинтересована држава има право да то питање отвори и да тражи разјашњење на форумима за које сматра да су за то надлежни, а Уједињене нације су за то свакако надлежне“.

Болтон познат као бахат и самоуверен

Према речима спољнополитичког уредника америчког часописа „Хрониклс“, др Срђе Трифковића, Болтон припада кругу неоконзервативаца који сматрају да Америка има богом дано право да влада светом. Његово арогантно сведочење је, како каже, имало за циљ да прикаже Доналда Трампа у лошем светлу, као „ад хок“ импровизатора који није имао фокусираност нити креативну способност моделирања различитих сценарија који би га усмерили ка томе да на домаћем терену изведе државни удар.

„Али, заиста је реткост да неко ко је у америчкој администрацији био на таквом нивоу на каквом је био Џон Болтон, мртав хладан направи такво једно „откриће“ о сопственом учешћу у државним ударима. Сви знамо да је Викторија Нулад директно учествовала у збацивању Виктора Јануковича у Кијеву у зиму 2014. године, али је њена линија била да је она била само подржавалац демократских промена, док Болтон директно користи термин државни удар или пуч. Али, он је још почетком 2000-их година, као амбасадор САД у УН, стекао репутацију изузетно самоувереног и бахатог човека који очигледно сматра да себи може да допусти луксуз да каже ствари које имају компромитујући карактер, а да га због тога ни најмање не заболи глава“, наводи Трифковић.

Дуга историја умешаности САД у државне ударе

Међутим, он Болтонову изјаву не види као неку сензацију првог реда, будући да америчка пракса покушаја промене режима у другим државама није новијег датума.

„И пре Другог светског рата САД су рутински организовале операције смене режима у Латинској Америци и на Карибима – у Доминиканској Републици, Гватемали и тако даље. Они не само да нису дозвољавали спољним силама да се мешају у послове западне хемисфере, већ нису допуштали ни тим нацијама да бирају режиме по својој вољи уколико они нису били по вољи Вашингтона. Међутим, после Другог светског рата имамо веома озбиљне америчке операције смене режима са далекосежним последицама, где су учествовали и највиши државни функционери“, указује Трифковић.

Он подсећа на пример рушења Мосадеха, демократски изабраног премијера Ирана, који је након национализације нафтне индустрије срушен са власти августа 1953. године у заједничкој британско-америчкој операцији „Ајакс“. Након што су отворене архиве Савета за националну безбедност САД, додаје Трифковић, видели смо да су у планирању тог удара директно били ангажовани тадашњи државни секретар за спољне послове САД Џон Фостер Далас и његов рођени брат, директор ЦИА, Ален Далас.

„Ту је и интервенција у Заливу свиња 1962. године, када су Американци покушали да искрцају кубанске мигранте који би рушили Кастра, као и операција рушења Аљендеа у Чилеу 1973. године. Све су то биле операције које су ишле са највишег нивоа САД. Тако да је Болтон, који је конкретно био умешан у покушај рушења Мадура у Венецуели, само захваљујући својој бахатој ароганцији сматрао да може да нам саопшти оно што ионако знамо да се догађа“, појашњава Трифковић.

Моћни раде шта хоће

Знајући такву, некажњену праксу САД до данашњих дана, наш саговорник не очекује да ће Болтоново признање произвести било какве последице по САД, нити да ће се формирати неки међународни суд који ће подићи оптужницу против Болтона или администрације Доналда Трампа.

Своју оцену Трифковић илуструје подсећањем на поруку коју су упутили Атињани приликом напада на мало, беспомоћно острво Мелос, када су рекли: „Моћни раде шта хоће, а слаби трпе шта морају“.

„То је била и остала основа међународних односа од Тукидида до данас. Дакле, то је питање односа моћи, а знамо да у СБ УН Сједињене Државе имају право вета, баш као и њихови послушни сателити - Велика Британија и Француска. Такође, „ад хок“ међународни трибунали су само причаонице, као што смо видели са Раселовим судом за Вијетнам, покушајем да се САД позову на одговорност неким ванинституционалним међународним средствима и форумима. Америка је данас дефинитивно опет у рукама загрижених интервенциониста који неће зазирати од било каквих правних или моралних скрупула да спроведу оно што је благодатно за континуитет њихове владавине светом“, закључује Срђа Трифковић за Спутњик.