Ако не прочитате овај текст, Луцифер ће спржити и вас - у Србији је

Луцифер је стигао у Србију. Запањујуће; пржи, а жртава нема, aли ако сте реаговали на бомбастичне наслове у којима се помиње топлотни талас који је име добио по ђаволу, врло је вероватно да сте емотивно нестабилни. Нећете веровати; изгледа да учествујете у експерименту скретања пажње са реалних проблема који нас окружују.

Пратите Спутњик и на летовању

Спутњик Србија неометано можете читати широм Европе на мобилној апликацији коју ћете пронаћи ОВДЕ. Апликацију такође можете преузети и путем линка apkfab.com

Становници северне полулопте ових дана преживљавају топлотне таласе, а до Србије је стигао Луцифер. Опако пржи, али није ни приближно напоран као медијски написи о врућини која је резултат климатских промена.

Катастрофичне вести о врелим данима, у сред лета, одличан су повод за ширење панике и страха. Већина медија то обилато користи, јер судећи према искуству, читаоци и гледаоци морају да реагују на апокалипсу.

Чак и они који су свесни да је само реч о временској прогнози, морају да кликну и прочитају, чак и они који знају да се иза наслова који пржи, не крије ништа претерано опасно.

Ако прoчитате овај текст, имате реална очекивања

Психотерапеут Снежана Анђелић каже да је бурна реакција на Луцифера одраз психичког стања целог друштва, добар показатељ колико су људи анксиозни, колико лако упадају у то стање, а то је пак показатељ да су емоционално нестабилни.

„Ако можете да проузрокујете овакву панику и хаос једном вешћу, то показује да имате народ који је томе склон, да је на некој клацкалици, па и у стању озбиљне анксиозности. Кроз то можемо да дијагностикујемо буквално психичко стање целокупног друштва. Ова реакција није природна, људи су овде преживели ратове, много веће кризе, сада живот није директно угрожен, нико нас није напао, ништа се страшно дешава. Дакле, реагујемо само на вест, угроженост у реалном животу још увек не постоји да би смо рекли, нешто ће страшно да се деси, умирем“, каже Анђелићева.

Паника –не верујте сензационалистичким прогнозама времена

CC0 / /

Она додаје да паника због црвеног аларма, најава катаклизмичких промена времена није само слика нашег друштва. И у богатијим земљама, где људи имају мање брига, а егзистенцијалне немају уопште, на овакве вести једнако реагују. Чак и много горе, управо због нашег живота у кризама и неизвесности.

„Ми смо постали отпорнији од многих других, али ширење страха и панике је општи тренд, зато што су се критеријуми и целокупна очекивања од људи повећала. Сви имају велика очекивања од себе самих, очекују да буду успешни, да зараде, да буду безбедни, да могу на одмор, да могу ово, да могу оно... Људи су поставили себи огромне критеријуме, па кад се брод мало заталаса, не треба ни да се стварно заљуља, упадају у панику и хаос, зато што њихова очекивања неће бити испуњена. То их доведе у стање потпуног хаоса, а то је на Западу изражено чак и више него код нас“.

Зашто волимо сензацију?

Одговор на ово питање је једноставан, али и застрашујући, кажу стручњаци, волимо сензацију, зато што волимо рад адреналина. Оно што је још горе, навикли смо на њега, не знамо шта је мир, не знамо да живимо миран живот.

„Кад је превише мирно људи немају испуњеност, губе мотивацију, амбицију, губе све. Стално неки адреналин мора да ради, погледајте колико људи могу мирно да седе, читају књигу, опуштено комуницирају са неким и буду срећни и задовољни, јако мало. Људи као да су укључени у струју, упитамо се, где се гасе, стално је трка, јурњава, борба. И кад борбе нема, они је креирају, да би имали рад адреналина, постајемо адреналински зависници“, каже Снежана Анђелић.

Она додаје да слично реагујемо и ако нам је живот празан. Тражимо проблем који ћемо да решавамо, а не изазове које ћемо да следимо или да им излазимо у сусрет. Зато је, каже, најбоље , направити проблем, кукати над нечим што не можемо да променимо, а Луцифер или како год се звао, одличан је повод.

Расхлађивање у фонтани у Мадриду

© AP Photo / Manu Fernandez

„На то морамо да се адаптирамо, то се зове креативна адаптација на сваку новонасталу ситуацију. Код нас људи то не раде спонтано, лагано, без велике помпе, не умеју да једноставно наставе живот. Па људи су преживели Холокауст, адаптирали су се и преживели, многи су успели да преживе. Многи данас живе незадовољни, неиспуњени, немају осећај смисла, немају ништа да раде да их задовољава, зато праве такве сензације, не би ли осетили да су живи“.

Ко има користи од Луцифера?

Топлотни талас у Европи је однео и људске жртве, али је предвиђена температура током овог топлотног таласа у Србији између 36 и 40 степени, каква је код нас сваког лета. Зашто онда Луцифер мора да буде толико важан?

Социолог Зоран Стојиљковић, професор Факултета политичких наука, каже да је очигледно да конзументи више не реагују на обичне и реалне вести. Све је, и мора да буде, смак света, зато што је медијски простор презасићен информацијама.

Истовремено, људи су све мање склони праћењу аналитичког новинарства, већина је са штампе прешла на портале, са малом, подељеном пажњом чита само оно на шта их наведе сензационалистички наслов.

„Тако је када се ради о политици, тако је и још горе кад се ради о трајно или сезонски важним вестима као што је временска прогноза. Веће склоности ка сензацији и поједностављењима не видим, него кад пратите временске прогнозе које морају бити катастрофичне. Када укључите ТВ вести, видите да ништа није другачије. Ову појаву у већој мери можете да видите само када читате медицинске или кулинарске савете. Бомбастичан наслов, а кад прођете првих пар реченица, то најчешће нема никакве везе са оним што сте хтели да прочитате“.

"Пласирање катастрофичних вести служи за креирање јавног мњења, односно манипулацију и управљање масама".

© Depositphotos.com / Maxxyustas

Нећете веровати: Имамо важније проблеме

Упитан да ли овакво пласирање информација служи за креирање јавног мњења, односно манипулацију и управљање масама, јер по правилу, они који кликну „Нећете веровати“ или „Запањујуће“, те вести шире, Стојиљковић одговара потврдно. Ти читаоци и гледаоци се претварају у критичну масу којој може било шта да се сервира, а то је највећи део публике.

„То је оно што се преноси даље међу људима, што улази у конверзацију, што доминира пажњом, а томе и служи, намерно се дели на мрежама зато што онда служи отклањању пажње од реалних, правих дубљих проблема и оних који траже нешто више аналитичности, размишљања. То је нешто што са феноменом жуте штампе и комерцијализације медија није случајно, већ произведено. Све што покушавате другачије да радите, одмах је под стигмом неисплативости“, каже Стојиљковић.

Он додаје да је ово и одлична храна за теоретичаре завере, те да је и временска прогноза постала врста ријалитија. Важно је да не оставите људима да бирају, да им наметнете врсту укуса и пажње. А тачно је израчунато и колико та пажња може да траје.

„Ако имате емисију која траје дуже од 20 минута или текст који има више од три хиљаде речи, то је унапред осуђено да је неприхваћено. Не негујемо медијски и садржајни плурализам, да би сте могли да имате и другачија опредељења, ми просто намећемо саобраћајне несреће, климатске, временске прогнозе, ријалити односе између политичара. То је нешто што влада као доминантни стереотип, читави системи се окрећу ка томе“.

Овај текст има мање од три хиљаде речи, циљано, јер тако има шансе да буде прихваћен. Као и савет - док је Луцифер у Србији, пијте више воде, склоните се од сунца и сензационалистичких наслова и текстова.